Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

11

су остали срезови били мирни, а понајмирније је најдуже било Требиње, само је у католичким срезовима било знакова агитације, али она није захватила народ него се јављала у свештенству против владе. Дописи у словенским новинама о невољама народа у Босни и Херцеговини потицали су већином од фрањеваца са Широког Бријега код Мостара и из Стоца. Фрањевци су имали да бране своје привилегије, које им тадашњи султан није потврдио а које су потврђивале локалне власти. Тако је било стање у време доласка аустријског цара у Далмацију (у другој половини априла по ст.). Муслимани су видели у том његовом путу неку врсту рекогносцирања на самом месту да се информира с које би се стране најлакше напало на земљу и шта би била вредна, ако би је султан продавао. Хришћани су постепено прихватили ту идеју и дали јој израза у петицијама католичких и православних кнезова, које су предали аустријском цару приликом његова пута кроз Далмацију. Кад је почела споменута експедиција заптија у Невесињу 26, априла, (14. априла по ст.), народ се повукао у планину, а многи кнезови су побегли у Црну Гору. Исто су тако пред долазак заптија из Невесиња у Билећу побегле старешине Глигор Милићевић и Васиљ Сфорцан. Народ је одлучио да оружјем дочека заптије. На то је кајмакам вратио заптије по наредби мутесарифовој, а босански везир Дервиш паша послао је Селим-пашу да саслуша притужбе хришћана и да их позове или да се умире и врате кући или да се с имањем иселе у Црну Гору. На такву објаву Селим-паше у другој половини маја одговорили су хришћани да хоће преговарати само са директним султановим изаслаником, Међутим су невесињски муслимани настојали спречити пребегавање хришћана и само је интервенција војске спречила крвопролиће. Да би се осигурали од ноћних препада муслимана, сељаци су ноћу у четама чували путеве и прилазе у села. Тако су стајала наоружана хришћанска села