Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

17

без слободе и јединства нема живота, и израз њихове крепке воље да за слободу и јединство жртвују и крв и имање. Херцеговачки Устанак није био дело ове завере ни њених људи. Индиректан доказ за ово имамо у начину на који је тај устанак предупрео Милетић у Застава. Заузет изборима за пештански сабор, он свој први чланак Херцеговачка Побуна, објављује тек у Застави од 21 (9) јула 1875. Милетић на прве вести о устанку није плануо одушевљењем: „ако је у другим приликама на оваки глас лице Србина надом синуло, сад овлађује срцем зебња и слутња ... Може се ствар свршити тим, да he млога наша браћа главом платити, па да ће опет при старом остати“. Њему је устанак, бар почетак му, помало и сумњив; „Ко један, ко ли други крај држи у рукама, не види се. Неки бечки, а и пештански, листови са задовољством, шта више са неким ускликом, примише вест да су два побуњена хришћанска места истакла „аустријску заставу 11 . Догађаји се збише наскоро после путовања аустријског цара по Далмацији и Боци Которској... Све је могуће, а извесно је само једно: наша браћа страдају а овако, а онако“. У трећем свом чланку о устанку, у броју Заставе од 4 августа (23 јула), Милетић каже изрично: „Ако је ту чијега масла, то је аустро-угарскога ... Чуло се недавно за двадесет први обучени штабски официра што је пропутовало Босну и Херцеговину с упутством да проуче земљу, да у народу симпатије за Аустрију буде, где су нарочито упућени на католичко свештенство. Бављење бискупа (Штросмајера) око Беча пада у то доба, можда не без свезе с тим посланством". Он опомиње Аустрију да се окани Босне, и овој не жели „да промени једно ропство с другим, и то с двоструким! телесним и духовним 11 . И у четвртом чланку од 6 августа, док Obzor позива југословенске младиће да образују легије које he се у Херцеговини борити за решавање Источног Питања „ма чијом иницијативом", он изјављује да није време за решавање истог, пошто је

НЕВЕСИЊСКА СПОМЕНИЦА 3