Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

он против решавања. аустријском иницијативом. У истом броју Заставе се већ бележи скупљање прилога у Београду за Херцеговце. У Новом Саду, купљење је било забрањено. Неколицина грађана пријавила је градоначелнику да жели купити за херцеговачку нејач што је избегла испод турског насиља. Градоначелник нетачно обавести министра, и овај прикупљање забрани. После Милетићеве интерпелације у месечној градској скупштини, градоначелник буде упућен да поново пита министра. Иначе, за случај да министар не одобри образовање Одбора за прикупљање прилога, ЗасШава поче упућивати Војвођане како да шаљу појединачно. „Са својим новцемможе свако повољирасполагати...“ Ко хоће да се за њега не зна да је слао прилог, рећи ће му се така адреса. Тада су већ почели у Војводини прогони у вези с херцеговачким устанком. У ноћи од 11 на' 12 августа извршио је сам државни надодветник из Пеште Козма ноћну преметачину код Јована Јовановаћа Змаја и код брата му Корнела, узалуд тражећи списе тајног омладинског одбора који су у вези с устанком. Нешто касније, у броју Заставе од 15 (3) аугуста, Милетић промени своје становиште. Он је промену покушао да образложи, али је много вероватније да је то учинио по поруци из Београда. Како било, да било, тек он прнхвати урнебесне усклике којнма је кнез Милан, прн повратку из Беча, дочекан на обали Саве; „Дај нам рат с Турцима!“ Он још помало сумња: можда су београдски усклици само полицајна драперија и сценерија пута кнежева на ком се овај женио. И ставља услове; „ако се сви Срби слажу, и ми смо за рат с Турцима"; и чека да Србија или Црна Гора, или обоје абер даду, „па и овостраним Србљима неће нп-Дунав ни Сава ни „Тиса“ (тада миннстар унутрашњих дела у Пешти) сметати да чине ону дужност, што им закони не прече, а које им природа, крв и човечност налажу“. Као такву дужност, ок спомиње својевољце: „ваља