Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

20

колико је прстију на руци, не нађе, који he учинити роду глас... „Но шта да рекнемо за другу помоћ на новцу. Овде није живот и животни опстанак у питању, него тек да се нешто одвади од имања или од прихода! Шта овде видимо? „Гдекоја велика места стид нас је исповедити, је ли њима Нови Сад послаше тек који стотинак форината. Једно од највећи да не кажемо по броју душа највеће место србско с ове стране не посладе ни новчића; шта више кад се нашао родољуб, који је хтео да купи, два бивша мајчина омладинца одвратише га стрављењем да може страдати. Како ли ти је некима и некима добро дошла забрана Тисина! Но и Тиса се у сабору у нечем поправио, рекав да је у Н. Саду купљење забранио био, јер се што није истина искало да се прилози шаљу на лице бојишта ... Та и сам државни тужилац Козма, кад је у Н. Саду држао преметачину, рече да приватно скупљање и слање прилога не спада под забрану". У том тону, Милетић спомиње поједине Србе или класе друштва који Тисином забраном прикривају моралну наготу своју, и узвикује: „Чудо срамота покор!“ Јер је он од Срба у Војводини очекивао тако много: „Ко ма из који обзира или препона није у стању главу заложнти за велико дело ослобођења наше браће у Турској, ваља да се тим већма усили да на други начин одужи свој дуг родољубља". Он је захтевао да сваки Војвођанин повери колико може новаца за набавку по једне или по више пушака; „тим начином могло би се из сами наши крајева набавити једно 20.000 пушака“. Још више захтева он за случај да Србија и Црна Гора загазе у рат; „Ако икад плане рат за ослобођење србског народа у Турској, дужност he бити и овострани Србаља све силе своје напрегнути да се подпомогне