Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

\

125

више волео да тамани непријатеља и да неустрашиво са друговима пролива крв гине, или побеђује. Његова поверена му дужност чинила му се и сувише лако и безопасно док му је у глави излазила слика његових. храбрих и веселих двугова, где је само он фалио, па

да све буде у своме реду, По свршеном рату 1878 год. Павичић, услед чи-

_њених му неправди иступио је из војске и као ка-

петан Ш кл. 1882 год. облачи на себе грађанско одело и ступа у железничку службу поседујући више одликовања за храброст.

Доцније када је победоносна српска војска ступила у рат са Турском 1912 год. и са Бугарском 1913 год. Павичевић је као официр и добар национални раденик учествовао у свима овим ратовима, а то је учинио и у светском рату, сматрајући да на олтар отаџбине треба поднети све своје фезичке и умне способности; тим пре у времену када се решавала судбина не само Србије

него свих јужних Словена од којих је један дан још био под ропским јармом и које је требало ујединити. То су биле последње жеље и снови Павичића правог српског сина, који је познавао границе самопожртвовања, јер је ишао безобзирно ка општем циљу — ка победи. На његову велику радост сачекао је и тај дан. — ослобођени смо и уједињени.

Године 1914, Павичић је тражен од Министарства Војног да се упути у Београд и као подпредседник је изабран за председника Савеза Добровољаца, где интезивно и живо радио на прикупљању добровољаца, који су за она тешка времена били преко потребни, јер се борило на пространоме фронту и са надмоћнијим непријатељем. Исте добровољце снабдевао је храном и оделом и упућивао у борбене јединице. Затим је организовао одбранбену добровољачку чету Београда, којих је велика заслуга, што су приликом напада аустро-угарске војске на Београд, 1915 год. одржавали у вароши ред и поредак. Јер, да њих није: било многи би наши трговци и грађани страдали са.

својом имовином.