Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

126

И ако у годинама Павичић није могао остати у Београду, од жалости и туге за својом отаџбином, већ је са вој. ком одступио преко Албаније, борећи сеи под своје старе дане за своје старе идеале. Учинио је на овоме путу последњи напор, да би се нашао у колу своје изгнане браће и да с њима заједно снаша све недаће са чврстом вером, да ће Правда потлачених и подјармљених победити и да је велико дело уједињена на путу остварења.

Ca таквом непоколебљивом вером, узвишеним идеалима и са свешћу да је својој мајци отаџбини и браћи посветио сав свој живот и дао све своје физичке и духовне способности и крв, враћа се 1918 год. у Беорад. Враћа се срећан усхићен и задовољан али не у предратну малену Србију, већ у велику уједињену краљевину Срба, Хрвата и Словенаца са речима Симеона: „Сад отпусти Господе Слугу твога, јер очи моје видеше спашење твоје.“

Павичић и ту не седи скрштених руку, већ одмах прикупља добровољце, обнавља савез и буде биран за председника, старајући се, како о самој организацији, тако и о сваком поједином члану, помажући их и старајући се, да од ничега створи нешто, што би било овековечено у историји добровољаца. Само он, као стари добровољац, може се осећати са својим супатницима и друговима и знати шта им је најпотребније, како их помоћи и шта их боле. Познавајући скроз душу доброљаца он их води путем, којим могу само газити храбри, часни и прави добровољци а да то име остане вечито урезано наступајућем поколењу.

Павичић је својим радом успео да стекне код добровољаца опште симпатије и заслужно признање за неуморни рад на опште добро савеза. Њему се има захвалити што је савез одржан и једина му је још жеља да подигне Дом Добровољаца, којег имају добровољци свију држава већ одавно.

Износећи у кратко Павичићев рад и борбеност, који се не може наградити обичном хвалом, нити сеон

у опште може наградити. Јер, све што је Павичић