Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

29

душом и срцем желели су да се унесе што више просвећености у Црну Гору и да црногорски свештеници буду што достојнији онога места, која ће заузимати као учитељи народа.

У „привременој цетињској богословији“ радили су Дучић и Филип Јабучанин и та богословија радила је нешто више од године дана. Оскудица у новцу учинила је те је та школа затворена. Тада је Дучићу остао надзор над свима црногорским основним школама. OH je за те школе набављао и потребне књиге из Србије.

Својим трудом и својим заузимањем Нићифор Дучић учинио је доста за црногорске школе. Он је путујући. ради надзора по Црној Гори постајао све популарнијом личношћу а та популарност његова није радо гледана у цетињском конаку а и политичке прилике у Црној Гори постале су такве, да је Н. Дучић морао напустити Цетиње и Црну Гору, прећи у Србију и стално се наставити у Београду, где је остао до смрти своје.

li

Дучићев рад од преласка његова у Србију па даље до смрти његове може се пратити у три правца: рад његов као писца, рад као државног чиновника и рад. као ратника.

Ми ћемо истаћи на прво место Дучићев рад као ратника на ослобођењу нашег народа.

Чим се појавио устанак у Херцеговини 1875 године ми видимо у ондашњим новинама, како се у Србији на појединим местима купе добровољци и како се образују добровољачке чете, које поједине четовође одводе у Херцеговину или у Босну. Па и архимандрит Дучић није могао остати миран у Београду, кад се у његовом завичају народ дигао на устанак. Новине су тада донеле вест (9 августа 1875) да је и „познати архимандрит Дучић, родом Херцеговац, отишао у Херцеговину“.

Турци су се хтели осветити архимандриту Дучићу не само зато, што је се он и сад придружио усташима, него и за оно што је радио још 1858—1862 у друштву с Луком Вукаловићем. Стога су, како сам Дучић пише: