Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

30

на једном месту (в. књигу У! Дучићевих књижевних радова, стр. 23), ухватили његову мајку, „старицу од 85 година и живу је на ватру метнули“. _

Док су Херцеговци и Босанци војевали четнички за слободу Србија и Црна Гора колебали су се да ли да ступе у рат против Турака а кад су сеи једнам друга решиле и објавиле рат Турској, оне су обрадовале свакога Србина па и старог херцеговачког борца Дучића. Он пише: „Одлука та — да Србија ступи у рат — даде нов живот и полет устанку у Босни и Херцеговини; загрија српска срца у Србији! васкрсну успомене јунака српских; оживје слике српскога старог војевања и ријеткога пожртвовања; и обрадова сваку српску патриотску душу!“

И ми видимо Дучића где у току рата 1876 године стоји на челу „Добровољачкога Кора Ибарске војске“.

Још марта месеца 1876 српска влада наредила је да се скупљају добровољци и устаници, који су били још 1875 пребегли из источне Босне и Херцеговине. а купили су се и добровољци из Србије и осталих српских крајева, који су хтели да се боре на оном крају.

Број тих добровољаца постојао је све већи тако да је 18 јуна износио 2800 ратника. Од тих ратника, који дођоше по својој вољи да лију крв за слободу своје браће постао је „дДобровољачки Кор Ибарске Војске“.

Овај кор пред свој полазак преко границе био је подељен у три батаљона, сваки батаљон у четири чете. Свака чета имала је од 200 до 250 војника и била је подељена у получете, водове и десетине.

Сваки батаљон и свака чета имали су своје заставе тробојке. Застава целог Кора била је већа од осталих. То је била застава од тробојне свиле са српским грбом на једној страни а на другој две укрштене пушке с натписом: „са ослобођење 1876 2.“

За команданта „Добровољачкога Кора Ибарске Војске“ постављен је 14 јуна 1876 г. кнежевским указом архимандрит Нићифор Дучић и он је тада званично примио команду над поменутим кором.