Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

52

Николић, 22. јово Зец, 23. Мићо Шурлан, 24. Тејо Херцег, 25. Петар Петровић-Пеција и 25. Остоја Крманош.

А од оног доба, друге половине месеца јуна 1876 године, од како српске две Кнежевине истакоше Заставу за ослобођење браће своје испод турског јарма, одпочели су бојеви са Турцима.

Командовали су усташама и добровољцима у Босни: Милета Деспотовић, пуковник, који је био вођа свију усташких чета у Босни, његов заменик и помоћник био је војвода Голуб Бабовић и помоћници Илија Билбија, пруски официр Шлове, Рус, Виктор Гризелио, а ађутант А. Царевић.

Остале вође чета били су:

Александар Јакшић, из Невесиња са својом четом од 400 људи, већином из Кодилука: Пријепољског, Плеваљског и Фочанског. Понајвише је у његовој чети било момака из раније чете Миће Љубибратића, а имало их је и из чете Нике Буре.

Михаило Тркуља, из босанског Грахова са својом четом од 450 момака, Вид Милановић учитељ из Петровца са четом од 500 момака из околине Петровачке. Тривко Амелица из Горњег Унца са 450 људи из исте околине, понајвише бивших пандура.

Ова чета је била једна од најхрабријих. Борили су се и како се причало изгинули су сви до једног отимајући село по село од Турака.

Чета Нинка Бундала, из Новог која је бројала 400 људи бејаше наоружана са аустриским острагушама. Имајући добро оружје и ова се чета храбро борила, а сам Бундало је био по себи храбар човек.

Поп Каран са својом четом коју је образовао већином људима из свог места Ројенице у Босни одакле је и родом бројала је 800 људи. Пре него што је букнуо устанак у Херцеговини поп Каран се бејаше повратио из Мале Азије, где је био заточен. Турци су у Карану гледали опасног српског поборника — јунака и прегаоца и баш зато су га заточили, али Каран успе