Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

десилог Куршум пребио мотку на шатору и свалио га на ме. Извучем се из ових платнених развалина, и приђем шаначком бедему. Наши стрелци још су се једнако задржавали пред шанцем на пољани и једнако су палили. Но то већ не беже више стрељачки ланац, но расејана маса. Многи су по пољани већ падали погођени смртно, многи су рањени. увативши се за рањено место, јаучући измицали с пољане и замицали за шанац у поток. Вика, кукњава. нео исан урнебес.

(Све се ово десило у тренутку, тако изненадно, тако неочекивано, да се готово нико није умео наћи у овој збрци. Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаљег Зашто ћути турска артиљерија2 Да није то каква забуна и погрешка» Да не пуцају наши једни на друге» i

Ђенерал заповеди да се свира прекидање, паљбе, те да се види шта је. Трубач свира, свира, ал га нико не слуша, (и срећа је што га нису послушали). Све што је ван шанца узело је неки ук, па само пали и грми у шуму на коси. Само је пешадија у шанцу још ћутала не опаливши ни метка.

(Од једном крај шуматовачке косе у даљини указа се у виноградима једно одељење коњице, па се као вијор упути нашем шанцу, витлајући сабље у зраку. Народни војник, командант над два топа у шуматовачком шанцу, тек викну само „Коњица напада, пуни картечом“. Топови су у тренутку напуњени, али кад хтедоше да их управе, опази се да је прорез бедема за топ сувише узан, јер је коњица долазила са стране. Командант топова опет повиче: — Ха сад, јунаци! пијуке! ашове! скачте на бедем, проширите прорез. Војници поскакаше на бедем и под градом куршума раширише прорез. У томе коњица већ улете у наше. раштркане стрелце по пољани. МИ гле — не сече их! Ја гледам, гледам — аја, баш их никако не сече. То је ту близу, на 200 корака пред шанцем, али од пушчаног и топовског дима, од прашине што су је дигли коњи, од брзога трка не могаше се распознати каква је то коњица. Комаидант се већ спреми да командује: али, кад коњица већ стиже под шанац, и гле, то је —-