Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

62

наша коњица, наша патрола извидница, која се у трку враћа чувши пуцњаву на Шуматовцу.

Док сам ја на једном крају шанца био заузет овим призором с коњицом, на другој се страни шанца зачуше гласови: — Ево их, ено, вичите. ове наше нека се уклањају с пољане, да нам отворе место за пуцање.

кренем се тамо. Баш кад сам пролазио покрај Черњајева, Комарова и др. Владана, шоји су седели у једном заклону, за бадемом, на 2 корака преда мном паде капетан Живан Протић, командант шанца. Паде ничице, и тако остаде непомичан — нити се окрете, нити рече јао, ништа. Погледам, крви беше мало, али зато велико парче мозга изашло на отвор начињен куршумом. Унесемо га у заклон, положимо га на леђа. Мишићи на лицу дрхтали су му, очи се полако стезале, чело се мрштило. Других покрета не беше; др. Владан га опипа, погледа и рече: „свршено је“.

Оставим овај жалостан призор, па се окренем бедему иза кога наши пешаци беху отворили јаку ватру, а из топова се већ пуцало картечом. Наслоним се на рамена два војника што су живо пуцали из својих предњача, и погледам преко бедема у пољану пред шаицима. Имао сам шта и видети. На 200 корака од шанца куљали су из шуме и из јалака пред шумом густи, редови Турака и док су их друга њина одељења с виса потпомагала јаком пушчаном ватром, ове се колене устремише брзим кораком на шанац. Напред су били Черкези, са својим белим заставама. Барјактари су једнако показивали заставама наш шанац, и излећући напред и машући заставама, позивали су осталу војску да за њима трчи. Халакање и други бојни узвици турски већ су потресали ваздух а ова грдна маса непријатеља ваљала се на наш мали шанчић као неуздржљива бујица.

Тренутак је био крајње опасан и ванредно страшан. ја нити умем да искажем, ни поново да изазовем у себи онај осећај који ме обузе при погледу на оно море усколебаних црних редова и колона, што су са

свију страна у грчевитом трку спремиле нашем шанцу.

вани н-фђе-=

a ao ae er