Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

65

ров, где су били Турци. Метак је управила срећна и вешта рука простога народног војника. Граната удари управо у ров, и то уздуж рова. За првом дође друга, трећа, четврта. Све су погађале једнаком тачношћу. Турци у рову буду просто згромљени и уништени. Кад, сам доцније загледао овај ров он је формално био пун меса, костију и усирене крви, Што гранате нису расчупале прсне и побегне. У том и јуриш с фронта буде одбијен плотунима и картечем, као и први. Тако је срећно одбијен и овај други, комбинирани јуриш.

Сад оставим бедем и окренем се да видим где је ђенерал. Он још сеђаше с др. Владаном и Комаровим недалеко од мртвога капетана Живана. Њенералу су дрктали образни мишићи, био је јако узбуђен, погледао је у Живана, а очи му се замутиле од суза. Седнем и сам поред Комарова. Владан ме упита: — Шта је2 како изгледа2 — Свакојако — одговорим му ја. Владан поћута мало, а после рече доста жалосно, и ако се усиљавао да се као нашали: — еј моја микро– скопио! зар сам те за то учио да ме сад овде исеку Черкези 2!...

У ћутању прође још неко време. Борба је једнако трајала. Турци су припремали трећи јуриш; ђенерал устаде и поче ходати. Скочи и Владан, беше му пала на ум „велика“ и „спасоносна“ мисао. Он приђе ђенералу и поче га наговарати, да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др. Владан је знао да се ту ради и о спасу микроскопије ђенерал се не може уклонити сам.) Ђенерал опет рече:

— Не, не, то би изгледало малодушно.... Зар баш сад2.. шта би рекли војници 2...

Комаров не одступаше, он узе ђенерала под руку и продужи своје разлоге:

— Наравно — рече Комаров — ако падне Шуматовац то је велико зло, али ако главнокомандујући буде рањен, можда убијен, можда заробљен онда ће то бити још веће зло.

Ђенерал попусти. Пођосмо, но на сред шанца ђе-

нерал стаде и окрете се својој пратњи, у којој је било

Споменица. 5