Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

" комшија рече своме другу: „дед ти онога барјактара а ја ћу овога“ (барјактари су искали напред)! пушке грунуше, а мој комшија узвикну: „ох, како га подватих! држ се Туре!..“

Први је јуриш одбијен, али је турска војска опијена славом и победама, Та она је баш јутрос заузела наш Пруговац и толике позиције, она је у мухамеданском заносу јурила Алексинцу, уверена да ће још вечерас конаковати у њему.

Са виса Турци су непрестано просипали јаку ватру. Куршуми су у маси падали у шанац; сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распљоште са зврком се зарију у земљу. Један турски куршум погоди у бајонет нашег војника и престриже га као ножицама.

На три четврти часа после првога јуриша учине Турци други, и то много живље и опширније — пустили су лево и десно крило шире. Кад се отпоче овај други јуриш, ја узмем једну залишну пушку и чинио сам моју дужност за време целога другог јуриша. Пуцати, забавити се каквим послом који привезује сву пажњу — то је најбољи лек за људе који, што но реч, први пут загризају ватру. Јуриш је био ужасан и очајан. С левог и десног крила Турци су сипалиу шанац унакрсну ватру. Док су све силе нашега шанчића биле напрегнуте, да одбију овај напад с фронта од виса, нама се спремала катастрофа с деснога бока. С ове стране, на једно 200 корака од шанца, био је наш стрељачки ров. Овај су ров напустили наши стрелци, а Турци, спуштајући своје лево крило да опколе шанац, заузму овај ров, начичкају се у њему и отуд су се спремали да нам груну с леђа и бока. То је требало да буде за време овога другога турског јуриша, и да је овај побочни јуриш извршен — катастрофа би била неизбежна. Заузети борбом с фронта нико и не опази каква се олуја спрема шанцу с бока и леђа. Но то су опазили наши с Рујевице, у најкритичнијем тренутку, кад смо ми једва одбијали јуриш с фронта. Кад су се Турци у рову већ спремали да груну, наша тешка батерија с Рујевице посла једну гранату у стрељачки