Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

66

неколико наших и руских официра: — Да, рече Черњајев, командант је шанца погинуо — ко хоће да остане овде као командант Ћутање! — Господо, ко ће остати овдег — понови ђенерал. Опет ћутање!... но у томе нам притрча Димитрије Антоновић, Холштајн (он је ту био у шанцу, за време првог јуриша искакао на бедем и говорио војницима: „Ето, видите, јунаци, турски куршуми не бију.“) и рече: -— Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог. Черњајев га пољуби, захвали му и замоли га да се држе храбро, па онда пођосмо. Наши војници, што су седили за бедемом, те пунили пушке и подавали их ониме који пуцају“) гледали су за нама тужно и очајно. Они као да су били потпуно свесни, да се ми уклањамо из шанца с тога, што је опасност велика а да њих приносимо на жртву и погледали су нас тужно. Ђенерал опази ове погледе, опет застаде и окрете се мени: „Реците овим војницима коју одушевљавајућу реч. Кажите им да одлазим да им помоћ пошљем.“

Ја, врдајући главом те лево, те десно, да се бајаги сачувам од куршума, што су ми певали око ушију, изговорим војницима ову „беседу“.

Јунаци!

Ђенерал одлази, али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мој инпровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слагаг), већ што он треба да је свуд. Видите ли где се бије крвав бој чак тамо преко Мораве. Тамо ваша браћа и другови већ гоне и ломе душмане наше. Немојте да вас они осрамоте на јуначком мегдану. Сећајте се да је Шуматовац капија од Србије. Иза ове капије стоје ваше куће, жене и дечица. Држите се! Непријатељ је већ два пут бегао пред вама. Ваш је шанац тврд, а ваши су бајонети још тврђи. Буде ли душману мало ваших куршума, оприте му у груди ваше бајонете. Истрајте још мало, ђенерал ће вам одмах послати потпору и измену....

#) Ова подела на оне што пуцају и оне што пуне била је нужна с тога што се предњачама иначе неби могла одржати непрекидна ватра. Издвојили су се да пуцају најбоље нишанџије — остали су пунили.