Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

Можда моме ораторствовању не би било краја, да ме турски куршуми озбиљно не опоменуше, да је већ крајње време да прекинем моја разглаголствија. Помислим: ако је за вајду доста је наћеретано — па ућутим,

— Ура, живио ђенерал, ура ура... беше одговор војника на моју причу, На ово „ура“ Турци одговоре са неколико плотуна, и, излазећи из шанца, ја још видох, како се беле кошуље мојих јадних крагујевчана 'обојише црвеном крвљу.

Сиђемо низ шуматовачки вис. Ишли смо пешке, а за нама су војници водили коње. Неколико коња буде рањено. Уз пут низ брдо наилазили смо на рањенике где их вуку на уским малим тезгама, тако, да су само леђа на дасци, а глава, руке и ноге климатају преко малих носила, а при сваком покрету шибају млазеви крви из отворених рана. Многи, рањени у трбух, котрљали су се од бола и муке низ брдо, ударајући о пањеве и камење и остављајући за собом крваве трагове. Сиђемо преко потока на пут, где беше намештена једна наша батерија, те је кроз пропланак тукла у шумовиту косу, где су се збили Турци. Ту станемо, ђенерал је само трчао од топа до топа, нншанио и командовао пуцање целом батеријом. Турски куршуми долетали су чак амо иопет нам ране неколико коња. Биле су и турске гранате ову батерију, али су претурале, турски топови скоро искључиво били су само ову батерију.

Одатле, остављајући за собом поље борбе Черњајев, окрене преко Рујевице у Алексинац а ми за њиме.

Пред ноћ опет изађем на Рујевицу. На Шуматовцу је још трајала борба. Већ се у велико ватала ноћ, већ је 8'љ часова у вече, а Шуматовац се још бори. У сумраку се лепо видело, како непријатељска пушчана ватра. као црвен појас опасује шанац са три стране.

(an ce већ у велико ухвати ноћ, паљба се постепено поче утишавати.

Шуматовачки шанац био је миниран, али како је командант шанца погинуо, то се сумњало да ли ко зна где је мина и како је треба потпалити у случају да