Srbadija

82

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 4.

најлепшим годинама, Ана Павловна, жена председникова и Олга Сергијевна њезина јединица. КуКа председникова беше једна од првих, и у његовим салонима свагда сам застао Пегра Федоровића. Веле, да је у пређашњим годинама био колега председников код губерније. „Да — и<* — он се расејано поглади по челу — „и тјо томе немам времена за путовање, ето видите, Александре Семеновићу, заиста немам времена." Његове очи чисто ме мољаху за опрештење, што не имађаше времена! Заданас оставих убогог ђавола на миру, за кога овакав ванредан испит заиста мучан беше и мишљах само на његов поглед, који сам уочио. Гле ти њега јако, Петре Федоровићу, сад смо те једва једаред упецали, то је код тебе, промена, го ћемо добро утубити, и једном ћемо већ умети употребити. Идући пут дочека ме Петар Федоровић са сумњивим погледима и чинило ми се, као да је хтео умаћи, само кад би се то са учтивошћу слагало. Итако мораде опет са мном говорити; сад сам га шта више питао шта он мисли о Гогољу и о покрету еманципације, који се у то доба својим узбурканим валима по пространом царству разлевати почео, и Петар Федоровпћ показа ми се као разборит, ишчитан човек, са добрим укусом и истинским назорима, које сам наравно пре свега морао тако рећи кап по кап из њега исцедити, баш као оно сок из лимуна, који се скоро са свим осушио. Дуго је трајало, док се навикао, да са мном дивани, и он је то сматрао као да ми какву услугу чини, исто тако, као кад би МарФИ Агатијевној клупче подигао, или ЕуФимија МаксимовиКа у виборшки крај пратио. Сваки му одговор беше добро измерен и трудио се, да све избегне, што би се на њега односити могло; али он беше и одвише детињаст и безазлен, а да би од вештог психолога тајну сакрити могао, и тако се мало по мало сам издао — тај убоги ђаво! Беше красно пролетње јутро, и кроз огворен прозор удазио је у собу пријетан мирис расцветаног јоргована, кад сам оно код Олге Сергијевне седео и с њоме се разговарао о друштву, које сам синоћ код нредседника застао. Олга Сергијевна беше крај свог ђерђева врло дивна слика, и ономе, кога срећа буде подарнла, да с њоме век векује, може свако у напред честигати а и завидети му; тако премишљајући сравњивах у мислима тај лепи девојачки пупољак са оном чувеном лепогом њезине матере, чија је верна слика баш преко од нас о зиду висила, кад ме у исти мах Олгин сребрн глас из моје сањарије пробуди. „Ви сте тако исто неучтиви, као и сва наша млада господа," рече она мало срдито. „Уместо да нас забављају, а они ти заседну, па ћуте као кип! На што помишљасте сада — али само искрено?" „Искрено, Олга Сергијевна? Но да вам искрено кажем, баш сам мислио на Петра Федоровића." Она ме погледа са њеним великим очима. „На Петра Федоровића?Ваљда сте му какав важан налог дали?" „Ја? 0 не!" „Она се ноче још већма чудиги. „Па одкуд то, да ви о Петру Федоровићу мислите?" „Но, па за шго не, Олга Сергијевна? На његов живот, његову историју ." Она развуче поругљиво своје пунане уснице, и прсну у јасан, милозвучан смех. „Петар Федоровић — и историја! Ви ми постајете комични Александре Семеновићу! Каквуисгорију може гај човек имати?" „Може бити! Хоћете ли да вам ју приповедим, Олга Сергијевна?" Она постаде озбиљна, али њезине црте још једнако показиваху неко сумњиво чуђење.

„Ви'те, Олга Сергијевна, ја сам рад да вам дадем још више материјала за смејање. Ја вам морам искрено признати, да сам се више од године дана са тим убогим ђаволом озбиљно занимао и њега испитивао; ја сам тог доброг, безазленог, скромног Петра Федоровића, то ништавило салонско и својевољну трпељиву животињу друштва му, као врло образованог, нежног и племенигог човека упознао, који је далеко узвишенији од свију оних, који га за своје сујете злоупотребљују; ја нисам пожалио труда да докучим историју његову, која га управо начини, те он данас није ништа друго, до ли — убоги ђаво! Али ова је историја тако кратка, тако проста и безазлена, да ћете се може бити опет смејати, Олга Сергијевна!" Она се није више смејала, него ме је с. њеним иогледом молила, да продужим. „Олга Сергијевна, да ли ви можете себи Петра Федоровића као младог, веселог човека замислити, који је са својим знаменитим нмањем и својим богатим знањем имао потпуна права, да се нада најлепшој будућности? Ви ћете то врло тешко моћи замислити, Олга Сергијевна, а да себи тог убогог ђавола замислиге као просиоца једне лепе, младе девојке, тако исто младе и лепе, као ви шго сте, то ће вам скоро са свим бити немогуће. Па ипак беше једном тако. Посете Петра Федоровића у кући неког високог, али сиромашнијег чиновника и сва она очевидна, али бојажљива и ћутљива указивања оданости, с којима он његову јединицу сусреташе, беху родитељима њеним са свим по вољи. Родитељима — а како девојче мишљаше, ко би то знао? На сваки начин, да се тај скромни млади човек ако не боље, а оно ба;» тако умео наћи у друшгву да се ш њиме могло баратати. А на друго штаМарФа — назовимо ју МарФа — заиста не помишљаше, а Петар Федоровић беше опег и одвнше бојажљив, да јој што о љубави спомене, коју је она из његових очију свакако могла читати. Али МарФа је то у са свим другим очима читала, у очима једног живахног, веселог и смелог младића, који је у том истом звању служио у ком се и Петар Федоровић налазио. Он није требао много времена те да ту тајну сазна, и од тога часа почео је себе сматрати као убогог, до зла бога убогог ђавола." У маленој ручици Олге Сергијевне престала је игла везак вести. „ АлиМарФина љубав беше без наде. Она тек није могла за тог тако сиромашног и малог чиновника поћи, и да је Петар Федоровић само једну реч рекао, родитељи би му је с драге воље дали. А Петар Федоровић тај луди ђаво — не рече ту реч. Шга више одрече се понуђеног му вишег чина и уступи то звање своме супарнику, које овоме, по што се Петар Федоровић награг повукао, даде могућност да Марфу за жену добије. Петар Федоровић, тај сушти ђаво, није скочио у воду, нити је пробио себи главу танетом, него је само иступио из државне службе и заче овај мирни, јадни растињски живот, који још и данас проводи. Он никада није за себе живео, него увек за друге, а по што му је сва снага усљед ове једне, али највеће жртве његовог живота усахнула, преда се оним мајушним, нишгавим услугама, које данас привидно његово свеколико биће сачињавају. Само за то привидно, јер ја сам често видео, како се његово око већма заблистало, кад би му поглед крадимице пао на једну још једнако лепу госпођу, коју он ненрестано на страни неког другог виђа, али не завиди, или на њену лепу кћер, која му сасмаверно идеал његове младости иредсгавља." У тај пар и нехотице бацим поглед на ону слику, која је на зиду висила, и ту се мој поглед сукоби са погледом Олге Сергијевне. Ако се не варам, спазио сам две сузе у њеним

великим леним очима, које се у тај мах заблисташе. У добри час дође посета, и ми се више не разговарасмо о убогом ђаволу. Мило ми беше кад сам на скоро за тим, при првој друштвеној забави гледао, како се Олга Сергијевнаљупко и милостиво са убогим ђаволом забављала, који је сваки час као какво стидљиво ђаче до ушију поцрвенео. Кад сам због мојихпослова у Весарабију морао отпутовати, беше моја цељ већ постигнута, јер оставих за собомједну верну душу, која се за убогог ђавола топло заузимала, н кад сам се с пута повратио, нађох Петра Федоровића као кућевног пријатеља у дому Олге Сергијевне, која се међу тим беше удала. Убоги ђаво чисто се блистао пд радости, што је замењивао дадиљу код дечице Олге Сергијевне. И опет отпутујем из Петрограда на неколнко месеци, а кад се повратих, први познаник, кога на невском проспекту сусретох, беше Павле Сергијевић. Био је лепше обучен, него обично; шта више нисам му ни палицу спазио, која му се иначе до века у руци врзла. „Добар дан, Павле Сергијевићу! Од куда ви тако? Па што сте ми тако невесели, као да с укопа долазите?" »Ја баш збиља с гробља и долазим. А куда сте се ви дели, зар не знате ко је умрво?" пБио сам на путу. 4ли ко је умрво?* „Но, на Петар Федоровић, онај убоги ђаво. Био је као луд, кад је дете Олге Сергијевне црне богиње добило и нико га не могаше уздржати да деге не негује. Дете је оздравило, но Пегар Федоровић је умрво!' 1 „Петчр Федоровић!" поновим замишљено. „Јел' те", викну жустро Павле Сергијевић „љубазан човек " „Верна душа!" „Па како услужан! — али, знате — убоги ђаво! убоги ђаво!"

Манастнри и цркве у Херцеговини, Написао Вук ВрчевиК. IV. Народне дужности спрам ман а с т и р а. Да је свуд по Херцеговини наш народ сиромашан (изузимајући неколико поједини породица) и кад му не би само хљеба нестануло, онда би се сретним назвао без да за бољим чезне — то је околним народима познато, као и њихов мученички живот, које га кроз толико вјекова у правом и безпримјерпим робством кроз толико вјекова спроводе од полумјесечни потурчењака. Но уз пркос ова најглавнија два зла — која чојеку убијају мозак и живот, опет нико одрећи не може, да у побожности и тврдоћи спрам вјере и обичаја премашује све друге народе. Он гине за свој закон, љуби и као светињу почитује језик, обичаје и народност, јер нити је видио, нити је могао стуиити убољи живот, осим оно што је од оца гледао и на очином пепељаку научио, и у једну ријеч у крпежу и трпежу плео је котац као му и отац.