Srbadija

84 СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку. Св. 4.

се уздржавати калуђери, но с муком и натегом, а још мање дч манастир узнапредује како што народ од срн,а жели, т. ј. имањем и вишим бројем калуђера, измислилн су као прави и побожни титори, како би сувишњу дотацију на корист манастирску основали, а то је бивало на следећи начин, У почетку кад би старјешине манастирске ииорије, виђелидаумира један из међу њи имутни сељак, а имао је земљублизума- настира, преговорили би га да је за своју душу остави ономе манастиру. Кад би он од своје драге воље на ово пристануо , потрчали би брже боље у манастир, и казали игумну (или калуђеру) шта је и како је, а ови знајући обће-народну иростоту, и: „вјера твој а с п а с т и тја" — који тврдо вјерује и уважава задужбине, иотрчи онамо к бонику, исиоведи га и иричести, иа иредсеоцким старјешинама уиита га, оће ли што манастиру за душу оставити; а кад му он каже: остављам ту и ту(по именин,е) земљу ораницу, или ливаду, шјенокос, ограду, метех, дубраву и т. д. калуђер одма загшше у свој требник ђе болесник гледа и пред намјереним сељанима: Записа (н. пр.) Станиша манастиру Н. Н. за своју душу (н. пр. земљу ораницу у предо — (или што је друго оставио по именице) Бог да про-

*) Овакови сам биљежака по миогим рукописним и наштамиаиим Србуљама гледао, од којих се још по многим црквама и манастирима помиче у Херцеговини, и из њих попови и калуђери читају.

*) Знам да ће мн многи на ове рајечи прн мЈетитн и рећн: а да су свуда наши калуђери као по'Херцеговиин, би смо ли и ми билн као што су данас Херцеговцн код очију слијепи? Нека га трећи упига:

би им новчано стање допуштило куповали би оранице земље, горе, пасишта и метеха, и тако би се мало по мало умножавало имање манастирско и број калу1?ера на дику и радост народњу, а на похвалу сиромашни мученика (калуђера), који су по непромјењеном уставу свети отаца мученички живот провели по јеванђелској ријечи „ако ко хоће да к мене дође, нека се свега одрече, и на себе метне крст па нека за мном иде," и тако се удостојили преподобног Тропара: „Пус т и н и ж и тељ и в' тј ел е с и а н гел" и т. д. Оваковим к а луђ е р и м а (као гато им се и дан данашњи помиче траг уХерцеговини)мо- же се слободно и по свакоме правурећи: „Ти јесиПетар, и н а с е ш к а м е н у с о зижду црк о в м о ј у и врата адова не одољет ју." Они пијесу живјели да једу и пију, него су толико јели само да ?киве; они ниЈесу коње јахали но пјеше на опанке, нити су гледали да се у хаљинама ресе ни да се мажу, а још мање да леже на меке душеке и да се покријевају памучним јорганима.*) Но будући да моја намјера није о ствари кри-

ЈТољска погиша.

колико је ко могао од непокретни дооара манастиру, а у згоди калуђери кад гођ

сти.*)Ево дакле како некад у простоме народу започињали и красили се, па и иапредовали манастири на тврдом и узданом темељу: воЂат Ме виИс^, а данас у просвештеноме преокренуо се је ови темеЛ) у неки модерни накит и лукс. По времену многи су сељаци следујући овоме красноме примјеру остављали по