Srpska književnost u XVIII veku

438 - ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Његови патриотски дитирамби, пуни уверења о високим способностима, српскога народа на свима пољима, иду у најраније и карактеристичне манифестације српскога национализма.

Поезије Алексија Везилића, са чисто уметничке тачке гледишта, нема вредности. Он нема песничка надахнућа, версификација. му је слаба и сасвим недовољна, језик тежак, нечист, а каткада и неразумљив. Све одаје једног обравованог човека, који је имао вишв лепих идеја и добрих намера, но стварнога песничкога талента. Али ипак, та поезија има свога историјског интереса. Краткое написанле о спокопшноц жизни јесте један од најранијих радова српске уметничке поезије, првашта мпана збирка стихова у српској књижевности. Затим, версиФикација Алексија Вевилића, ма колико била, несавршена и прозна, ипак је обилнија и разноврснија, но код његових песничких претходника, тако да је један нови критичар српски могао рећи да је „данас пријатније читати те песме непесника Везилића, него песме песника Мушицкога, јер размер у њима није класичан већ ближи духу српскога језика.<') У његовој поезији има класичнога, елемента и митолошких реминисценција, тако да више но једанпут подсећа на Лукијана Мушицкога.

Алексије Везилић као књижеван радник у главном је неповољно оцењен. Шафарик је за његове песме казао да су „оћпе ровизоћеп Сет5ћи, „аПез летећ еејвћов, ађеезсћтаск“) а Г. Никола, Андрић је одсекао: „О Ајека ји Уежшби да 1 пе гоуогипо.«“ Али Везилић више заслужује, бар са књи-

1) Светислав Вуловић: Бранко Радичевић. Прилог историји нове српске књижевности. Београд, 1889, стр. +.

2) (безећаћле дез зетфазсћеп сћрићит, 5. 891—992, 8) Руфјеродпа ђејетзбка и Зуба од од. 1777—1847, стр. 25.