Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 411

Мушкатировићу, иде нова посвета другој двојици пишчевих синова. Приказујући књигу своме четрнаестогодишњем сину Петру, Мушкатировић вели: „многа преизредна правила искуством потверждена, за живот научићеш; при том многа својства, силе чи краснорјечија налшего сербскаго језика добићеш“. И одиста, књига је написана врло добрим народним језиком, какав се ретко налази у наших писаца тога времена.

Што је имао да рече о самој књизи, то је Мушкатировић учинио у предговору Кљ читателмо |, написаном у Бечу јуна 1786 године, и унетом у оба издања Причта. Ту он казује вредност народних пословица и изрека у опште, и прича како их је почео скупљати. Знајући оволику вредност и корисност изрека и пословица, вели он, пошто их „на нашем сербском језику јешче нико није совокупио, а јешче мање њих на штампу издао“, сашије он нарочиту свеску, и почне их из дана у дан, како их је чуо, бележити, са намером да их изда, уза ползу једино-јавичников“ својих. Од 1786 године он је стао живље прикупљати, но тек по савету Доситеја Обрадовића и Атанасија Димитријевића Секереша решио се да их изда.

Као што се из предговора и из саме књиге види, Причте нису збирка само народних умотворина. Поред изрека и пословица сакупљених са равних страна, има ту и знатан број српских народних пословица. Знатан део тих пословица преведен је са туђих језика. Највише их има преведених са латинскога, затим са немачког и мађарског, мало енглеских, по једна Француска, румунска и арапска. Руске пословице, 40 на броју, и словачке Мушкатировић није преводио. Такође има из-