Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
=
Кр-и "“
= утин | |
==
Р радне
Ј СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
265
_ самом Остринском има до 710 Срба и кад би ерпеки свештеник дошао по који пут да слу-
жи српски, не би жалили му дати по 2 па ако ће и + гроша за сваку службу....“
| Пеул, који живљаше тада у Дражђани ста збиља на том и радити. И министарство нареди, да свештеник долази три пут у го-
дини, да сврши обреде на српском језику, од-
реди им се зато лепа црква (тзв. КтепиКтеће) и све трошкове узме на се, скоро затим дошло је подобно распоређење у корист Србалужичана католика у Дражђани.
Тако је српско-тужичка народност 1849 до 1850. узела прави, званичан вид у Саксон-
ској, а с тим заједно учвршћена је и укорење-
на међусобна љубав код њих, која је уродила најбољим плодом и повела ерпеки народ
_ цветним путем најлепшој будућности. Друштва
сеоскога домазлука, дотле
откупљена скочила је на цени десетороструко, узевши средњу меру. С тим заједно, разуме се, код нас се окренуло све на боље. Ко је видио домазлук нашег сељака назад 15 или 20 година“), па га види данас, тај неће познати, јели то тај исти народ, Сурово домаће ткање, заменуло је добро сукно, лан, памук и конопља: где је пре у клети била пуста дрвена клупа и прости (какав столић, ту је сад, до душе опет дрвен, ал укусан | намештај, код сељана укусна и практична кола изгоне стару оклепану таљегу; не ретко ћеш видити клавир да је заменуо родне гусле =“) Пијанство је изчезло; готово сви наши Срби и не дочекав одређени рок исплатили су сав дуг, да га више нема на њиховој земљи.“
| Задовољни са својим положајем, Саксонски се Срби справедљиво сматрају за најсмерније
рећи, непотребна, процветаше у часу, јер их се српеки сељак није више туђио, кад се коначно зближише племићи и сељаци. Потомци старих Феудалних власника, постадоше сад вођама народним, силом зар победе сувремене науке. Сваку нову смисао у сеоском газдовању они су први испитивали и прихватили, свако ново откриће они су први примењивали не својој земљи а одатле ја ишло на земљу његова некад поданика, а сад доброг суседа, пријатеља.
Нема код нас нијед-= нога сељака, причао је Смољар, који не би био чланом друштва за сеоско таздовање. Од времена, како се земља искупила, богатство наших Срба расте невероватно. Суседи наши, Немци завиде нам гледајући на наша лепа села. Код нас се не примише те демократске и социјалистичне идеје, што код њих сеју раздор и неслогу и недају свету да мисли о истиним и корисним својим стварима. Међусобна слога и већ природна наклоност еловенска, да ради земљу. учинила је, те је Лужичко-српски крај тији у свем комшилуку. На то и ми и Немци имапословицу: „вон со смије јако Њемец перед тиканц“ — „смеје се као Немац на колач“, а Немци правдају то пословицом: „Соб уешазвф ешеп Пешвасћел паеће, ег Тазз Фп ећег јаз Уепфвсће ђејкеја _ сећец,“ т. ј. да „бог не забацује Немца, но га оправља у српски крај да тражи милостињу“. Од то доба, како се почео учити сеоскоме домазлуку, наш сељак, ког су пре држали за пијаницу и лењштину, сад је највреднији ратар на далеко. 1
Сад га зивкају у Дражђани као учитеља и наплаћују му богато. Земља, која је пре била 400 талира, сад је цени 4000 најмање. Невероватно је можда, ал збиља је тако: и земља, што је остала властели, и она, што је
најбота-
мо
неко време Албрехт у сусрету са сељаци знао се с њима српски поздравити и које о чем проговорити по коју. То је Србима ласкало: „Видиш, говорили су они, наш је језик био мали и презрен, називали су га суровом речју мужичком, а гле сада, наследни принц учи га! Та зацело нисмо ми тако отуђен и незнатан народ и ако смо и мали...“
Под. 1898. славио је исти Албрехт своју свадбу у Дражђани. Особита депутација од Орба пође да га поздрави.
Смољар у почаст новобрачницима напише сонет, ког Срби штампају златни слови, к томе још скупе до хиљаду порписа и то све поднесу Албрехту и његовој невести. СОмо-
| љар је принцу говорио српску беседу, а он | је отпоздравио такође српски. Млада невеста | (из куће Ваза) слушала је пажљиво све, па ће најзад ући п сама у азговор : „е гле, ја разумем мал-те не сваку реч. И ја ћу скоро с вама моћи разговарати српски ето, значи ово, а
ова реч ова ово...“ Дасте тада видили наше радости, говораше Смољар. Она је била ду“ же времена у Моравској те је научила по гделшто тамошњи словенски језик; отуд јој се наш чинио тако повнат. Та радост се поновила опет кад Албрехт дође у Буди-
шин да прикаже своју невесту тамошњем крају. (0 нова пођу српеки поздрави, Срби су обедовали кад Албрехта бу. де српски концерт“ на Тарнобогу, главној тори српско-тужичке земље.
Наука и књижевност се такође стаде развијати код Срба, год. 1851. постављена је катедра српског језика у Будишину. СОмољар, који је негда као младић учио другове српски из бојазни, да и он и они незабораве матерњег језика, сад предаје тај језик као науку, као облигатан предмет свима Срби“ ма урођеницима лужичким; уз то стара се он, колико се може, да позна своје ученике пе
другим језицима словен-
| Продаја роба драгокупа. По слици В. Верешчагина,
и влади најоданије чланове државе. С каквом они радошћу дочекају какав леп знак у погледу народности, којим их влада по који пут имаше обичај обрадовати. Год. 1850. дође у Будишин за губернатора наследњи „принц“ Албрехт, и у једном пуче глас кроз све срп'ске крајеве, да СОмољар иде губернатору, да ће принц да учи српски. ЏИ збиља СОмољар је Албрехта и учио српски тако, да је већ за
%) Омољар је ово причао 1856. год. па од то доба до данас је код њих, слава богу, много што-шта боље. Прев.
»е) На том им се није могл) честитати, јер звуци од гусала свакако су пре кадри били пратит она млада срца словенска страшном Чарнобосу. но звуди овог Оловепству туђег инструмента.
ским. О издањима „матичиним“ већ је напред речено 1854. Смољар намисли да први пут штампа српски календар. До то доба Срби су морали куповати немачке календаре. Ради првог огледа штампа 1000 ексемплара, календару је додао још неколико саставака најпотребнијих за његову публику; 1000 ексемплара се разграбе у часу и не би доста. Омољар наштампа још 1000, и то прође.
(Свршиће се.)