Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

сами себе,

ОРПОКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

267

бе МИ Бр

: - гРОЕт Хал ДОГ оликАРА И НИВОА

Стојана Николића т 5. Маја 1882 год. у Београду. говорио друг покојников Петар Ј. Џетровић.

Тужни зборе !

С опет једна жртва скошена неми: новном смрћу. И опет један живот — који бе-

ше тек у развоју — подлеже под неми

_ лосним ударцима моћне судбине. Чудно-

ват је то збиља удес, који се тако често дешава нашем маленом народу. Као да нам неко немилосно провиђење отимље из наручја оне душе, којима би се доцније дичили и поносили, који би нам образ о: светлали и пред народима сретније садашњости и светлије будућности.

Један између ових „избораних“ без сумње је био п покојник, Стојан Никелић живописац и сликар.

Шре него што пређемо на детаљан опис његовог брзо ишчезлог живота, дозволите ми и за тренутак да вас задржим на овоме месту, те да покушамо пронаћи повод његовој болести а и смрти.

„Велика је то огромна жртва одати се обради ма које гране уметности у оваком народу као што је наш народ“ рекао је недавно један стручан и припознат књижевник.

Па да ли је збиља таког упитајмо да ли у овим речима његовим има истине, или су то само голе и наге Фразе, које потекоше са срца жудног славе или сујете...2

Сваки, који је ијоле упознат са животом наших радника на пољу уметности у нашем народном животу. тај ће одма увидети истиност и оних редака; увидеће да су они потекли из душе оног човека, који је дуго проучавао све личности ко је се баве уметништвом; видеће да је то резултат дугогодишњег студирања наших великана у нашем тако скромном уме. тничком свету.

Што је код других сретнијих народа на првоме месту, код нас је то у заба ченом куту.

Код других народа, ако се само појави какав младић са мало више, но обичном вољом — ма и без доказаног талента, одма се нађу меценати и родољуби, који их шаљу на усавршавање о своме трошку у велике и чувене светске живописне и сликарске академије, док међутим код нас и према садањим нашим приликама, нећу баш да речем да бил се овакво потраживање сматрало као иро нија — али, верујте да би било веома приближно тој речи...

Код нас још не може бити ни збора о уметничким дружинама и удружењима, које би имале цељ, да негују и усавршавају уметност, ту тако блиставу страну

нашег народног живота, то мирисаво цве ће нашег бића, са чега смо и знани и виђени.

Ми у нашим политичким трзавицама

_и партајским раздорима заборависмо на

све остале потребе у развитку наше народне свести, и нашег општег народног напретка — заборависмо на књижевност

|

и на уметност, заборављамо на ову живу истину: да је коликоћа и каквоћа литературе једног народа термометарска висина његове умне величине, и јасно огледало његове свести и морала; заборављамо — или боље рећи презреним осмејком гурамо од себе опробан таленат, који нас преклиње за незнатну помоћ а за огромне услуге... пуштамо га ако је малодушан, нека клоне, или ако је великодушан у своме послу, ако је његов дух придан оном телу самом природом, ако је напојен надахнућем (божанске моћи — ако је у таквог човека природни таленат праћен жудном вољом — онда ће такав радник без сумње и даље корачати још неутрвеним путем у градини нашег народног уметништва, спотичући се сваки час о трње и камење —- док једног дана гласом пуним туге и бола не рекне свету последње „збогом“

Ето, такви су од прилике били први дани у животу драгога нам покојника.

Та и најмоћнија и издржљива природа једног човека морала би подлећи под притиском бриге прво: — за одржање свога опстанка и читаве породице, која је ишчекивала његове помоћи а друго: жудећи свом снагом својих жеља за усавршавањем свога дара, а међутим немајући

наде на успех у овој тако скромној жељи:; дакле, борба за одржањем животне екзистенције, борба за кору леба, беше прва и прва клица, која је подронила и од природе слаб организам покојног Стојана, и тиме се развијала све у већој мери бољка, која му је ево јуче одумиг нула.....

Колико жртава и каква награда

Они бујни осећаји, који се рађаху у његовој души подлегли су под ладним стубом моћних природних закона...

Стојан се родио 2 у Београду. Основне школе као и реалку учио је у родном месту. Још у првим данима свог младићског доба опазио јеу себи неодољиву љубав према сликарској уметности, он се свом снагом одао на усавршавање свога дара.

Прави и искрени пријатељ његовом сликарском напретку и путовођа ка усавршењу у животопису био је г. Стеван Тодоровић професор беогр. реалке, који увидевши таленат и прозирући напредак младоме раденику подстицао је у њему љубав према сликарској и живописној уметности, која је код нас још тако рећи у повоју...

22 јула 1859 године

Нема сумње, да би покојник био је-|

дан од најревноснијих поборника за усавршење ове врсте уметности.

Први његови радови у јавности наишли су на свестрано одобравање и пр1знавање. Као доказ овоме моме тврђењу подводим цитат из „Српских — Илустрованих-новина“ у којима један стру“ чан оцењивач овако карактерише, Стојана и његов рад: „Млада је, ал даровита, то снага, која се готово сама собом развила. Пошто нема средства ни помоћи да изобрази свој дар у цртању у којој сликарској академији, бави се том вештином као цртач цртајући нарочито ликове кредом, којих ће бити у Београду на стотине по породицама. Из њих се види неоспорно да их је радио таленат, који, кад би се усавршио дао би нам ваљана уметника у сликарству. Дужност нам је да обратимо пажњу оних меродавнх ли-

ца, — која рукују јавним закладама за потпору _ сршеких синова — на еминентни сликарски дар младога Стојана.

А. Николића. Њихова ће заслуга и дика бити, ако овај дар на угине у борби око свакидашњих потреба живота, но да до-_ бије средства, да се како ваља усаврши у прилог развитка наше уметности“

И сам оцењивач као да је прозрео скору трагичну будућост а уједно и свршетак и његовим жељама у сликарству, наговестив, да ако се не нађе меценат да ће и тај еминентни дар морати а нути око свакидањих брита, патаком би.

Стојан је био прави и оригиналан тип једног младића који се бави уметношћу. Страсно је уживао у музици и певању, а од последњих 6 година на овамо вазда је и његово име стајало у редовима редовних чланова беогр. певачког друштва.

У последњим данима свога живота, кад је већ видео да му нема спаса, сузним оком погледао је у започете а недовршене радове своје, жалећи на неумолиму судбину, што му бар не даде још толико живота, да започете радове доврши.

Али смрт коси без милости.

Последња његова слика представља табло, где се српска војска заклиње верношћу своме краљу. Композиција је изврсно изведена; али у половини обраде већ је толико малаксао био, да није могао на њој радити, јер су му руке изнурене слабошћу и о боловањем — дрктале,

Колика је жалост за овим неразвијеним цветом у уметничком перивоју нашег народног живота, по миће они, који су позвани да се брину и о тој грани наше народне · уметности, а ми поделимо тугу са остарелом мајком, која у своме сину гледаше одмену и ранитеља у данима старости —- пожелев му лаку земљу, а међу пријатељима уметности и пријатељима, покојниковим, нека лебди дуга успомена на овај тако рано увели цвет у перивоју нашег сликарства.

„Вечна му успомена.

НЕРВ ПА РАТНЕ ИЕ |

Србин ч Македонија, историјска сту-

дија. од ПИ Веселиновића. __Београд

штамтарија Задруге шташтарскиг раденика 1880.

У бр. 126. „Заставе“ од ове године изашла је примедба од г. Милојка Веселинови ћа на моју расправу „Особине ресавскога или косовопољског диалекта“ и која гласи овако: „У прилог подлиска у вашем пошт. листу, мило ми је, што могу господину, који пише 0 „ресавеко-косовопољском наречију“ јавити и то, да источно наречије српскога језика влада не само у Поречу (између Вардара и Црнога Дрима) и око Охрида, већ и е једне и друге стране Вардара до ушћа његовог и целим током десне стране Струме, а при утоку и с леве, нарочито око Сереза.... Веома би нам било мило, да се чешће по која прозбори о ондашњем једном већ издишућем на: роду испод насиља и свакојаких пропаганада“. Да немамо пред собом књижицу горе обележену од г. Веселиновића, ми би на послетку

; 55