Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

о " Е | ИЕ: : 5 ње а % џ : %

СЕПОСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИЕ.

Број.

268

С

шу као засебан и различан језик од старога сло= венекота језика накоји је преведено св. писмо. Данас међу научницима нема пи једнога, који —

ведено, и да су Кирило и Методије из Македоније, и да су знали српски језик из детињства, а то ће рећи, да им је материн језик, | што све очито показују правилни облици срп-

п поверовали овој примедби, али овако сумњамо да се источним диалектом српским говори с једне и с друге стране Вардара до

ушћа његова и с десне стране Струме, а при утоку и с леве, нарочито око Сереза. Ми смо у својој расправи казали да се у овим грајеворе говори = старо-српским диалектом. којим говоре стари Срби и то такозвани Мијаци и Брзјаци. Овај стари српски диалекат којим го“ вима Брзјаци и Мијаци не треба мешати са петочвим српским диалектом, који је различан од старога ерпскога диалекта. Ми би се раловали кад би нам г. Веселиговић доказао да у споменутим крајевима запста влада чисти

источни диалекат српски и за то бп му сва» |

скога језика и што се дан дањи чују у око-

| лини Сереза чисти и овејани облици српскога

језика!“ Овако пише г. Веселиновић и овако писање значи у очи се подесмевати науци. Из речи г. Веселиновића види се да је њему језик стари словенски, на који су св. Кирилом Методије превели св. писмо, и српски један исти језик. Ко оваке криве назоре има, томе не можемо веровати, да се на Струми реци

|и данас говори чистим источним српским диа-

лектом. У науци има данас два мишљења о

би мислио да је стари словенски језик био стари српски, јер као што рекох — Шафарик 5 је са свим јасно доказао, да је српски још за. Кирила и Методија био самосталан и са. свим различан језик од старог словенскога јевика. Језик је дакле српски самосталан језик, и несме се бркати са старим еловенеким језиком. Као год што је г. Весе-_ линовић побркао српски са старим словенским језиком и као што је њему свеједно српски и стари словенски, тако се исто види из његове књижице и премедбе у „Застави“ даје ње“

| отаџбини онога језика, на који су превели св. писмо ев. Кирило и Методије. Сви су данас

му сасвим све једно стари српски, маћедон-

ки био захвалан. Димитрије Алексијевић и ски диајекат и источни српски диалекат. Ми ће-

Деспол Баџовић, који су из тих крајева, веле |

да у тим крајевима живе стари Срби, Мијаци и Брзјаци, а то потврђују песмама њиховим, из којих ми видимо какав је тај стари српски језик и у колико је различан од српекога језика источнога говора. —

По свој прилици биће то да јет. Веселиновић побркао стари српски диалекат, којим говоре Срби у Маћедонији, са псточним српским говором. Није доста само казати, него ваља оно што се каже и потврдити, као што чине г. Алексијевић и Баџовић у својим књижицама. Г, Веселиновић је врло непоуздан сведок у овим стварима, као што ћемо видети из његове књижице, коју имамо овде пред собом.

Тако г. Веселиновић вели да су св. Ћирило и Методије превели св. писмо на српеки језик и њему је ст. словенски језик што и српски. (н говори у својој књижици на стр. 16 о овој ствари овако: „Да је језгро српског језика у Македонији види се и отуда, што су браћа Ћирило и Методије — Апостоли — родом из Солуна, знајући свој српски је зик, на захтев византијске владе, усљед конкуренције папизма, превели на њ све“ то пиемо, и проповедали га онима, који су га л разумевали. Дакле не само Бугарима, већ најпре Панонским Словени“ ма, где је папска поплава латинизмом највећа била; па тек касније ученици Ћи= рила и Методија прогнани из Паноније, проповедали су не само по Бугарској, већ и по Македонији и осталим српским земљама. А никако није истина, као што хоће неки да докажу, да су Кирило и његов брат превели св. писмо на бугарски језик, већ у толико се може рећи,

научници у том еложни да се језик, на који

је преведено св. писмо, звао словенским,

да су ученици Кирилови, кад су из Паноније папом прогнани, прибегли су неки Бугарима, а неки Србима; па кадсу какво дело написали преписали стављали су само назив бугарски, а у суштини је језик српски. Дакле овде је само политична ствар назива, а ништа друго, јер је онда било код ЈУ траје: нешто веће централизације, но код Срба. Г. Јатићи други не расматрају ту ствар са гледишта развијања речи у свима ЊИХОВИМ облицима, већ само ако наиђу који споменик, који је, као што рекосмо усљед поа ИШких узрока добио назив бугарски — т. ј· име књиге, онда јес тим ствар свршена. Но у ствари тако непостоји, јер се бугарски у толико не подудара са старо-српским или што ће исто рећи са преводом св. писма Ћирила и Методија, што на против код Срба су сви облици скоро са свим једнаки са преводом св. писма, у толико само што су наставци појединих облика искусили закон асимилације. И начин неодређени — инфинитиФ — као и сви облици глаголски и именички савесно и скромно показују, да је св. писмо на српски пре-

или

"Словена,

Прва цигара. Биста Емила Марзплпа.

| јер се народ звао који је тим језиком говорио Словенима. Што се тиче отаџбине тих ту се разилазе мншљења оних научника, који се баве овим питањем. Јагић и скоро сви други научници, који се овим питањем баве, држе да је Маћедонија била отаџбина тих Словена, а Миклошић, е којим се слаже и Даничић, држи опет да је Џанонија некадашња отаџбина оних Словена, на чији је језик превео св. Ћирило и Методије св. писмо, Да пак стари словенски језик није то исто што је и српски, то је још 1838. год. доказао Павле Шасарик у својој књизи, која се зове Зетђаасће Гезекбгпег. Павле је ШаФарик у овој књизи показао и доказао, да је српски језик различан био од старога словенскога већ за време св. Кирила и Методија. Нека узме г. Веселиновић у руке диплому Кулина бана, па ће се уверити да је српски језик у дванаестом веку имао та иста обележја која има и данас, и која га карактери-

мо овде покушати да себи разјаснимо одкуда, та разлика између маћедонско-српскога и чисто српскога источнога диалекта. У седмом и осмом веку био је сав Пелопониз словенском поплавом поплављен. Миклошић каже у својој књизи: (Фе ЧЈауећеп ЕЈетелје та Кепомесјивсћеп на стр, 8: Пле етзђеп Тетаћсћеп ЕппаПе зјамећег У бтшле — еп те Еледћсће Етуапденше · епбата Чет Аттегквашкејб Фер Зе ајеПег — ТаЏеп т дДаз зесћеје Јаћтћипдет: та Чет етађеп Наше Чез асћбеп Јаћтипдете зећетћ дер Рејороппез отбкаћеттћее уоп Зјатеп ЂејуоћиЕ сеутезеп 21 зет, шдет ег Чатоај уоп ешторшаећеп БЗеејаћгетп — 25 зјаујасћез Гала апсезећеп уптде: ЕЕ тае (е таћа) паујсашјев уепегиаЊ (та Јаћте 128) Шта тате адфланесшп ад шет Мапајазјата 1п јаупшса (фегта Асја Запскошп. А мало даље пита сам Миклошић, ка-_ кви су то Словени који су поплавили цео Пелопониз : Уејсћеш уоп АФеп уетасјлеепел. зјамаећеп Бател зта Фе т СплесћелЈапа етсеуапдетеп УЈауеп – Ђеттила еп 2 Мап ма пасћ дег Маби: Чег Засће шеће шали Кбопеп, че Фаг ФШе пасћајеп Уегугапа(еп јерег Зјауеп 21 ем агеп, зејеће зтећ то Маседотлеп ита ТАгасјеп тедегсејазкеп ћаЂеп, аша' Фетеп Уетиаипе пиб Чег Етћегеп Веубкетипо Фе Вшеатеп ћегуогсесапвец згд, дег Чјоуепеп. Пајаг зртеће ттеће пше Фе Маћц: дег Часће, зопдети апећ фе т Ааз Спесјавеће ашсепопитепеп 4јауасћеп У/огбе: Абууос, урерте, а5ђ, латђ, града, зетђ., луг, греда, гиз5. лугђ грјада. Миклошић дакле мисли да су Бугари данашњи дошли до данашњега својега језика пошто су сети стари Словени са Албанезима амалгамовали. Што се тиче Срба који су се доцпије повукли на Јуда у Маћедонију, њихов је језик као што би рекли претрпео неке промене у борби са данашњим Бугарима и по којима серазликује од Срба источнога говора, али је ипак задржао главна обележја, која. га издају да припада заједници српској. Тај дакле маћедонско-српски диалекат не треба бркати са чистим источним диалектом српским.

Т. Веселиновићу сметало је овде и то што је побркао опће старије име свију Словена: Србин, са именом данашњега народа српскога. Заиста г. Веселиновић има чудновате назоре. Тако на стр. 13. вели: „Овако настањени један део Срба природно је и могао доживети ону славу и величину на 4 века пре Христа под својим краљевима : великим Александром, Филипом и другим јошу старије доба; пошто су већ Јелини и Малоазијски народи својим дуготрајним ратовима изнемогли и малаксали.“ Шта више г. Веселиновић вели да „не постоји оно, што г. 6. Бошковић у својој општој историји књ. [ стр 242 каже, да су: Маћедонци народ већином

=