Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
214
| СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ.
ОУ мена и а еивааН туА ил ГИ АЦеЊЕ ара.
повине.
мезимици понуда, откуда ли добру и здраву храну — кад је она изнемогла и једва се вуче по кући; зар ће јадница Милка моћи својом једном иглом захранити њих три душег ;
Доктор Станоје Лазић упр о је своје велике очи у јадну мајку, па јој Је читао јасно на знуреном лицу, какви Јој јади раздиру материнско срце.
—- Хоћу, драги докторе, како не би. Кукавно дете! Та даћу за њу свој живот. Само јој помозите Бога ради. Нас две ћемо се усилити, само да Јој. буде лека. Боље да нисам жива, него да још и то дочекам.
Госпођи (ови ударише сузе на очи, а у соби се зачу тихо јецање. |
— Приберите се, драга госпо! Небојте се, има још племенитих људи, који су готови да вам помогну у вашој тешкој невољи.
Доктор Станоје већ хтеде да се маши своје кесе, но чисто се трже, бојећи се, да још већма не позледи материнске осећаје.
—_ Хвала вам, господине докторе. Уздам се у Бога па у вас, јер осим Милана, друга нашега покојнога Рајка, ми немамо овде нигде никога свога.
При овим речима надви се тужан 06- | лак младоме доктору над чело. Рече још пеколико топлих речи, па онда се диже да пође, извињавајући се да га чекају данас још многи болесници.
Када је доктор Станије Лазић изишао из куће, био је јако потрешен. Изиђе му пред очи, како је ова јадна жена ради. Рајка убила и себе и своје обе ћери. У | тај мах поздрави га Мата писмоноша.
— Молићу лепо господин докторе, 0тоич ми рече господин поштар, ако вас. видим где у вароши,да вам кажем, да сврнете мало њему, има нешто да вам каже.
— Добро поздрави га, доћићу још данас. Ал збиља брат Мато, кад смо се тако нашли. Однесите ево ово неколико речи господару Ради Ђурићу, наћићете та у Задрузи.
Доктор Лазић извади своју карту по-| сетницу и баци на њу Беколико речи оловком, предаде је Мати писмоноши и тутну му у шаку неколико десетака, да | попије чашу вина.
— Љубим руку, господине докторе ! Одмах ћу однети, —- рече Мата узевши понизно капу под пазухо и поможе доктору да се попне на кола, —
Докторова кола одзврјаше улицом а Мата писмоноша таман да савије за ро-
гаљ, а пред њега испаде — госпођа Сан- | да поштарка — А шта се ти овуда гегаш — осу
се госпођа поштарка на јаднога Мату ваљда ће господин сам пакетирати пошту.
— Извините милостива, одмах ћу промуца Мата поплашено —- само да од- | несем ово докторово писамце господар Ради у Задругу.
Још он није спођа Санда већ карту.
— Дед да видим, безјаче, шта је тог — рече госпођа (Санда хладно,али у ерцу још плануше у тај мах сто бесова.
Јадни Мата хтеде да тргне руку, али је већ госпођа Санда била му узела посетницу. Баци један поглед на карту и читаше у себи:
„„фраги брат Радо! Пошљи за мојра-
био ни изговорио а госе била машила руком за
' бледи као
ната — и тамљи јој одсада редовно сваке суботе још по тетнавост. Шеговори за 0во никоме, а ако она запита, реци јој, да јој то даје задруга, да лечи своју болесну кћер. Твој Др. Станоје Лазић.“
— А тај ли је посао! — промрмља госпођа Санда сва дркћући од узбуђења. — Божићка, Божићкаг — Ко је тог А сад знам, то је она са оне две лепе кћери што гаврин патвариста баје око њих. Докторег Е гле — та ово је таман као наручено. Не каза ли ја, да ћеш ти мени пасти шака! ___— А зар тп је доктор дао ову карту овако отворену 2 упитаће госпођа Санда.
—- Јесте, милостива госпођо. Та он зна, да ја не могу прочитати његову руку и да је нећу ником показати — до ето сад вама — рече Мата доброћудо.
— Је с' чуо Мато, куд је отишао доктор 2 упитаће госпођа Санда чисто блато.
— Мислим да је отишао у варош, био је на коли, ваљда данас има још много. посла. |
— Чујеш Мато! Слушај што ћу да тл кажем Параси се ШНате, ако не ура диш сад одмах ово што ћу ти рећи. Иди одмах докторовој кући, па реци младој докторки, да сипречуо куд је доктор казао да однесеш ову карту, а не умеш да прочиташ његову руку. Моли је да теона упути — па дођи после да ми кажеш
| шта ти је рекла. Али ако ланеш где шта '0 томе — не ћеш се ни минута внше
скрасити у мојој кући, из вароши. Знаш! Љубим руку, милостива госпођо, би
протерађу те и
|ће те служени. — Ал пази добро шта ће докторка рећи — па одмах да си до-
шао до госпође Катице да ми кажеш.
У Мату писмоношу је ушао неописани страх. Као да му неко говори у њему, да је ово врло крупна ствар.
Чим се одмакнуо од своје госпође, стаде да види шта то доктор пишег Његово око свикло је на крупна слова у натписа на писмима а ово је било за њега ситно као проја и све саме неке куке и вериге.
Кад се узалуд промучио, закаса као оно пас, кога је госа полио врелом водом. Иде Мата, а све се нешто отреса.
Не потраја ни колико пет минута, а Мата је свршио своју мисију.
Нашао је Љубицу у ходнику, показао јој је докторову карту и кад му је и она казала што је и онако већ и сам знао — потрчао је за госпођом Сандом, да је стигне још пре него што би отишла госпођи Катици.
Стигао је баш пред кућом младе удовице. — Госпо, готов сам! — плану Мата сав задухан.
Госпођа Санда стаде. пусти Мату да се мало издуха, па ће онда рећи нагло.
— Је си ли га показао Је ли га прочитала 2 Шта је рекла2 како је изгледала 2
— Показао сам јој писмо — рече Мата кад је мало дошао себи — прво ми рече, да доктор није код куће, кад ја рекох где ми је дао ову карту и да незнам шта, је казао — узе карту, прочита је орво једанпут, па опет још једанпут; по. крпа, наслони се уз зиди у мал што није пала. ТГрајало је ваздан док
| ми је могла рећи коме да носим карту.
тун удовици (оси Божићки тедесет фори- |
— Добро, врло добро Мато — рече
|
госпођа Санда чисто радосно —- ево ти
на па попиј чашу вина, носи писмо госпо дару Ради, али да ниси никоме просло- |
вио 9 томе ни речи; ја ћу чути ако узбрбљаш —- па онда сели одмах из куће!
— Не ћу милостива; Бог ме убио, ако кажем и Нати једне речи —- ви знате,
да сам ја ваш човек —- рече Мата и -
стиште у руку масну напојницу.
Госпођа Перса уђе журно у кућу, а
Мата пође даље да се дочепа улице у којој је Задруга. Иде, а чисто му је жао што ће се опростити карте, која ће му тако добро наквасити грло. А баш је већ ожеднео од данашњег силнога хода.
Госпођа Санда улази, па већс врата,
довикује: | пе Катице душо, кажем ти — доктор је долијао ! 5
— Кути, говори лакше, ту је Анка! рече млада удовица и запуши јој уста топлим пољупцем.
У тај мах била је госпођа попадија,
Анка баш узела пуна уста компота —
па није ни чула да је ко ушао у предњу собу.
— А гле Санде! — кликну госпођа, Анка, када се мало одгушила —- а кад ти дођег2
— Баш сада. Лепо, лепо. ви се частите, а мене и не зовете -— ређе госпођа, Санда чисто увређено.
=— Та иди, Бога ти — утишаваше је млада удовица —- Анка је дошла сасвим изненада, па баш сад разговарамо, да пошљемо и по тебе. Ми о теби а ти
| на врата. Познала сам те по ходу — те
сам истрчала, да видим да није закључано !
Док су се госпође тако лепо састале у младе удовице, дотле је доктор Стано-
„је Лазић стао са своји коли пред пошта
ревом кућом.
— Откуд књига, од кога ли града 2 — викну доктор Лазић весело, још на врати поштанске канцеларије.
Трунтави поштар Мита диже се важним лицем са своје столице, рукова се са доктором, закључа своју канцеларију па онда рече:
— Изволите, докторе, овамо у собу, имам с вама важна разговора.
Доктор Станоје Лазић погледа чисто усплахирено у дежмекасто лице поштарево — али оно беше немо као да је запечаћено са пет великих печата.
Поштар понуди доктора Станоја да седне на канабе, седеи сам близо до њега и казиваше му тихо у поверењу, шта је све снотано и удешено код Гавре Фишкала и како гласе обе тужбе.
Доктору Станоју Лазићу суну крву главу, кад је чуо за овај нитковлук али се уздржа да саслуша поштара до краја-
— Знате, докторе, морам вам и то рећи, да сам ја ушао у ту ствар као Пилат у вјерују. Ја имам моју пошту, па ме се не тиче ни једна ни друга ошштина. Да нисам срцем и душом ваш човек, ћутао би као заливен. Ја не могу датрпим обешењаклук — па сам вам морао рећи, да се узмете на ум. То су лопови, да им нема пара, ти иду вама о глави. Узмите се добро на ум али молим за дискрецију, јер знате какав је мој положај, ја морам са сваким лепо, ал већ ово је преко јего, шта се ради.
Хвала вам, драги господине — рече доктор Отаноје Лазић, пошто
се мало