Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| ОПВИа светао а руке чисте, поштено ми-

Речи ај

ПО шп

Ки =. =

рит нну

'

Ним аи ли ак ти а пи

Ар оаза

ма Зи | ЛЕЗ == си РТА -. Е Лама бо» де =. ~

СРПСКЕ | ПЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

оно шт радим, н никога, до Бога. МЕ је

слим — па. шта коме буде. Огледаћемо вв, ако су момци нек ударе очи у очи,а

не тако као... ума што не реко — пла7 доктор. — Ја рекох, а Бог вам а душа вам

4 (зе рече поштар те:

— Још једном хвала вам господине

_ Мито, задржите ме и даље као пријатеља, __ја сам вам врло захвалан на свему што

ми рекосте. Да чудних ли ниткова !

— ако је данашњи свет, докторе, свуда влада интерес. Збогом, господине Мито — рече доктор и изиђе замишљен из поштареве

_ канцеларије.

= Збогом, пошли! Али ипаки молим

за дискрецоју, већ знате моје жене ра-

да — та отерала би ме у Турке, да чује да сам вам ја одао целу ствар. Она је Гаври нешто обвезана а и своји само.

— Не берите бриге, господине Мито, доктор (Станоје Лазић уме да ћути као гроб. Збогом!

— Доктор седе у кола и пљесну се руком по глави.

— Нема ти већег ниткова БЕГ кад се Србин ода на тај погани занат! Али иде време — доћиће ђаво по своје. Бре наићиће и на пса мрав — љуто ли ћете искијати све то!

Доктор Станоје Лазић био се узмутио до дна душе своје. Што дуже мисли

0 свему што му је мало час поштар на--

казивао, сватму крв бешње јури по жи-

„лама.

даповеди кочијашу да тера мало иза вароши крај Дунава, не би ли се што смирио на свежем ваздуху. Овако узрујан није био свога века, мора се прво стишати па ће онда кући.

Кад је доктор (Станоје Лазић сишао пред својом кућом с кола — зачудио се, како да му нема данас жене у сретање. Чисто је претрнуо и појури нагло уза оно неколико степена. У тај мах се сети, да је можда ко дошао јој у походе.

У пелој кући беше све тихо и мирно. Љубица је седела за својом столом па је нешто везла. -

Доктор (Станоје упаде наглим кораком у своју радноницу и застаде жену своју где седи за столом.

Љубица се чисто трже, диже се брво са свога места и пође Станоју у срета; ње. Беше блеђа од платна, што јој се спушташе из руке.

— Шта је теби да ниси оболела 2 упитаће Станоје Лазић нагло.

Љубица га погледи неким чудним погледом, па ће рећи тихо:

— Нисам, ал ми је глава нешто теш ка. А што си се ти тако усплахирио, изгледаш као да си поплашен,

— Не питај ме — рече доктор живо, јер се у тај мах сетио да га је поштар молио за потпуну дискрецију — ужасно сам нечим узрујан. Данас ти не могу рећи, чућеш доцније.

На ове речи претрну Љубица, беше јој као да је у тај мах смотрила, сен покојнога Рајка Божића где је стала између ње и доктора Станоја Лвзића.

То беше први пут у животу Станоја и Љубице Лавићеве — да су им мисли блудиле Бог те пита куда далеко.

_ Доктор Станоје Лазић претурао је це-

| Већ је више

| дужега ћутања —

| казао да се састао с вамар — рече Љ

ло вече нешто по својим артијама — Љу-

бица је седела и везла. Е Добро што се доктор тако задубио у

свој посао, јер би пначе морао апр

ону суву што се скотрљала на бео вез Љубичин Шта је зиачила та сузаг

11.

У идућу недељу походио је Милан грк-стеванов доктора Станоја Лазића и жену му. Тако се некако догодило, да је доктор Станоје баш тога дана морао отићи у једно оближње село неком тешком болеснику те је Љубица била сама дома.

Љубица није ни знала да је кумов Милан настанио се у В. и да практикује у Гавре Фишкала. Врло се обрадовала кад га је видела. Умах јој изиђоше пред очи сретни дани њезинога девовања. Милан је сада био веђ зрео човек —- само што није био ни налик онако весео и жив као што је био кад је ђаковао.

И Милан се изненадио кад је после толиког времена видео Љубицу — није то више оно плашљиво и стидљиво девојче што је занело покојнога Рајка, то је данас зрела жена.

Љубица је задржала Милана на ручак јер се надала, да ће се доктор вратити на подне кући. Но доктор се задржао у селу и кад је по подне и заова јој госпођа Маца отишла мало да се прође. остао је Милан да дочека док се доктор не врати а и да му кума не остане сама.

Разговор оних сретних дана у њему. Љубица се жалпла на Савку како јој непрестано обриче, да ће доћи да дуже поседи код

"ње у вароши па је ето још никако нема |

хтела је да је доведе још онда када је са доктором била да обиђу матер али је нису пустили. Обрекли су, да ће је послати на пролеће а ето је и пролеће дошло а ње нема.

Милан причаше својој куми како већ годину данакако није био дома. Раздеспосе нешто са оцем, са грк-Стеваном. Отац је хтео, да он тражи себи где службу код суда или код жупаније а ог је хтео да практикује код којега адвоката у В. — па да данас сутра исам буде адвокат. од месец дана како је у месту — па никако није могао да их по-

| ходи.

— Па то се ви, куме, нисте ни видели са доктором — рече Љубица после знам да ће се врло оборадовати док се састанете. Често смо вас спомињали.

— Био сам ја са доктором пре неколико дана — рече Милан и обори очи.

—_ А гдер Како то, да ми ништ није ју бица и порумени лако, јер се сетила како | је доктор последњих дана постао нешто суморан и ћутљив.

— Нашли смо се код матере покојнога Рајка код удовице Божићке — рече Милан тихо и порумени сав 5 образу.

У тај мах прелети лако бледило преко лица младе жене. Ево већ неколико дана како је и дању и ноћу мучи то име што га је читала на докторовој по сетници — а не сме да пита ни доктора, ни никога другога које та Божићка. Сад јој је било јасно оно што је слутила.

= А зар је и она овдег — прибра се Љубица.

Доселили се амо већ поодавно,

' Јој мора казати своју

имали су ту неку стару тетку која је пре неки дан умрла. кога још има сирота Божићкаг

— упитаће Љубица тек да се подужи разговор.

— Има две велике кћери, Милку и Зорку — млађа је опасно болесна; мати се уплашила па је звала кума да пили шта је — рече Милан.

— Идете ли им често 2

Идем сваки дан — рече Милан

—- и ономадне сам био тамо кад је кум дошао да походи болесницу.

Милан је причао Љубици како се после смрти свога покојнога друга упознао са матером му и сестрама. Говорио је топло, живим речима описао је грдну несрећу, које је допала та јадна жена са кћерима својима одмах како им је умрбо Рајко. Он их је од то доба чешће походио још док су били у (. а сада осећа братску дужност да им се нађе на помоћи, јер немају никога свога у целом В. Стара Божићка је честита, спрота и несретна жена а кћерисујој дивне девојке.

При овим речима као да је неки слњи терет пао са груди младе докторке. Премишљајући | непрестано о Божићевима, она је долазила на чудне мисли. Није смела никако да одгонене ту загонетку одкуда да доктор потпомаже ту удовицу а да то таји и од њег Сад јој је из Ми-

лановог разговора почело свитати пред очима. По грудима јој се разливаше наместо пређашњег терета нека необична,

се врзао испрва око Ч. и милина —- са племенитога дела докторо-

вога. Дивно ли је срце то, које уме тако нежно — чисто нечујно, у тишини да даде мелема тешким ранама.

Милан погледа у своју куму која се Опјаше нешто за часак замислила, па кад је спазио, како јој се разлива нека ЈЕ

га ведрина на лепоме лицу, дође му, д тајну — јер она му једина може бити на помоћи ако дође до невоље, А до невоље је већ дошло. Милан је стрепио од одговора свога оца, коме је одмах сутра дан по разговору са Милком пишеао. — Данас му је отац одговорио: да не ће ништа ни да чује. да он узме Милку; пре ће га сем

| одрећи но што ће му дати свога благо-

слова на тај корак-

У заносу своме није Милан ни приметио како му се кума замислила као да прибира нешто по старим успоменама.

— Вама, госпођо кумо, могу да отворим срце своје као да сте ми рођена

| сестра. Ја сам заволио Милку Божићеву

свим срцем својим. Ја нисам досада никад осетио у срцу своме према ни једној девојци оно што осећам према њој зи. Ја сам јој то пре неки дан поверио.

| Рекао сам да ћу је за по године дана узети за љубовцу. — Бићу матери јој

други син а сестри брат. Одмах сам пи сао то и кући а данас ми одговара отац: да ми не да благослова. Нас двоје се волимо — и нема те силе која ће нас раздвојити. — Ја сам вам данас најсретнији п најнесретнији човек на свету. Уздам се још само у вас, госпођо кумо и у Савку; вас две ћете знати са мате-

ром сломити окорнога оца мога, за што да убија, срећу свога сина. — Не бојте се, куме — рече Љу-

бица блато — говорићу ја о томе и са доктором. Грк-Отеван ће послушати што му он буде рекао, јер се њих двојица

јако пазе.

59-