Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

216 Молим вас као Бога — јер ако Омрзох живот, срећу омрзох; се отац опире, начинићу чудо од себе. Несретан гледах, сретног Душана

Ја без Милке не могу живети.

Већ се сумрачило, кад је Милан изишао из докторове куће, Није могао да доктора да се врати с пута, а

дочека ; да походи још вечерас и гос-

журио се пођу Сосу. | |

"Журио се, па није ни приметио да је у тај мах поштар Мита са госпођом Сандом пролазио улицом мимо куће.

— Куда, куда тако млади тосподине, па ни добар вече — ослови га Мита поштар. Шта ради доктор, је ли дома2

__ Молим опростите, журим се, нисам ни познао. Добро вече, љубим руку МИ" тостива госпо. Доктор се није још вратио из Г. Отишао је још јутроске неком тешком болнику.

_— Зар је госпођа докторка сама 2 упитађе госпођа Санда.

—_ Сама је — рече Милан оштро као да га је то питање мало увредило — госпођа Маца је отишла негде на поседак.

___ 'ГГаког — зачу се опет јетки глас |

госпође поштарке.

—__ Лаку ноћ!

— Добру ноћ, господине, ћемо вечерас видети у касини поштар Мита.

—- Вечерас не могу, имам одговори Милан праштајући се и оде журно својим путем.

____- Онам и куда ће = палацнуће госпођа Санда.

___А имали чега што ти не би зна

зар се не ел рече

ла! — промумља поштар. У тај мах зазврјаше кола улицом. — 'Го- је зацело доктор = рећиће

господар Мита поштар, — јесте, он је.

— Штета што

ђиног курмахера — рече госпођа Санда и из очију јој севну змијски поглед.

—- Да погана језика! — мумлаше поштар — нема му под небом пара.

У том протуњише докторова кола

мимо њих срећом поштаревом, је да га

је чула госпођа Санда, наместила би му

људски лево ребро. |

Љубица истрча пред Станоја Лазића. (Шаставиће се).

сена

песен во. _|||

КРАЉ ВУКАШИЋ. Драма Драгутин Ј. Илијћа, ЧИН ДРУГИ.

(Свршетак).

Јелена. Вукашине !

Вукашин. Чекај, светлости, Још нисам моје јаде свршио. Још за живота силног Душана У срце ми се љубав улила Гледајућ' тебе, звездо сјајана, Где тихо сјајеш, трептиш нада мном. Еј] тој бих звезди онда летнуо, Ал звезда беше врло високо А моја крила врло слабачка. У санови те гледах, царице, Осећах светлосг твоје зенице У срце моје како продире. (Жарко) Ох ја те љубљах, љубљах искрено Од љубави сам се силне занео,

посла =

није затекао госпо-

Како га твоја љубав милује !

Душан је умро, а ја остадох

Џа ипак скривах љубав неситу

Што ми је срећу, живот однела!

Хтедох да заборавим, ој ал залуду,

На лицу твога сина Уроша,

Угледах очи твојих очију,

Те благе опи!

На усни осмеј твога сина Уроша

Угледах осмеј твојих усана,

И ја га заволех. —

Ал' завидљивци осетише то

Милије им је да буде Урош сам

Па тако ће га лакше варати.

Добро сам знао њине намере

Како ће мене лакше срушити,

Ја знадох то;

Па због тога сам на сабор дошао

Да право моје сабор потврди;

Ал сабор беше сушта завера

Не дадох право, али цару свом

Самац сам хтео вољно предати

До крви само нека не дође,

А свега ћу се верно одрећи. Јелена (двоумећи.)

Шта да мислим сад 2

Вукашинова борба толика

А сад сетако лако одриче.

Је л' то истина2 — Та за једну ноћ Променити се ниси могао. Вукашин. Ја сам исти тај,

Кога си до сад пред собом гледала, Ја сам орао сури поносан,

Над непријатељем земље Србије Високо тебе што сам узнео;

Код твојих ногу трунак сићани, Пред твојим дахом трошан пепео ! Јелена.

Претварати се умеш, то видим. Ма залуд су ти муке сувишне Далеко оде, тамо није пут Лажљивим збором речи обмане Куд си се тако сада узнео !

Ја нисам свикла таким речима. Тој мисли тражи скривенији кут, Та Вукашину ко да верује 2 Вукашин.

Срце ми зна !

Јелена.

А имаш ли га2

А. јеси ли га кад год имао 2 Вукашин. Признајем, нисам право казао, Од како твоје очи угледах, Од кад ти видох лика пребела, Ти си ми моје срце однела! Јелена. И ласкати знаш. Вукашин Сунашце моје, да дивно ли сјаш! На мутном гебу мога живота Може ли сјати таква дивота 2 Плашим се ноћи да не скрије дан, Ох, реци само, да то није санг Ко би се таквој јави надао ! До сада ником нисам ласкао А то ме љубав сада научи ! Јелена. А ко ми може за то јамчити, Да срце лажно ниси обмото Одећом сјајном речи ласкаве 2 Ко ће јамчити, Да мом Урошу о злу не мислиш»

Вукашин, Моја љубав.

Јелена. Слабо јамчење.

Вукашин.

Искреност моја, моје поштење.

з

у“

"Јелена. Ја га не видим. ~ Вукашин. Дакле видећеш.

Још ноћас гласник њему полази. а

Молићу цара да ми опрости, Казаћу тугу, што је осећам. Због моје мржње ес кнезом Лазаром Он не сме бити жртва несретна ! Прегорећу част, Те ћу Лазару руке пружити. Ал' и ти, моја светла царице, Заједно са мном мораш радити ! Јелена. · = Ако заслужиш, ја ти дајем реч. Вукашин. Зар нисам већа Велики Душан, муж ти покојни Мени је верово у мени се надао, И преварио се није никада. Тад си ме и ти друкче гледала, А данас си још више дознала. У моме срцу, књизи љубави, Прочитала си све, и опет сумњаш сад, Да твоме сину добра не мислим 2 Јелена. Буде ли истина, што си казао: 0 добру да мислиш, учинићу све, Да сина мога натраг доведем Вукашин, : Царице ! _ Јелена. Шта хоћеш више 2 Вукашин. Зар само тог Јелена. Уроша мога, моје благо сво У твоје руке опет предајем. Речима твојим поверовах сад, А да се нећу само кајат кад 2 Вукашин. Разумем, царице, љубав матерња И верујући ипак сумњичи На оног ког су гадно цонили, Ал иде време убрзава лет, 0 мени друкче говориће свет. Јелена. Да Бог да! У двору те сутра очекујем Нек један гласник писма обадва Урошу моме однесе, а сад лаку ноћ (0де) Вукашин (сам.) Лаку ноћ! — Дакле сврши се! Где ума мудрост тако пропада Ту лудост срца увек ликује. Са бродом ће се бродар вратити. Сад мирно само. Треба л чекати, И ако нисам вичан послу том

Да чекам већ да летнем циљу свом, —

Ја ћу чекати! Е

Ма брже, броде, где сеп зашао Окрени крмом, сулуд бро (1)2, Досадиле су ми ове обале!

Зар нисам доста на њима чекао А ја те нисам тамо послао.

Ти ниси вичан бури, вихору Донеће те, куд си зашао 2

Ја ћу ти наћи мирног склоништа, јавидаћу ти тврде дворове, Вечитог мира, вечне тишине, Мрачне вечности! Ха, ха ха! Облаци црни, њиних завера, Што моје наде сунце сакрише, Ала се брзо лако равбише ! Немањић Урош, бледа звездица Опустила је зраке олеђане,

Ал како ј тавна, слабачак јој зрак, Од једног даха с мојих усана И вечни ће га загрлити мрак Ја сам добио !