Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| | | | | | | | | | | |

218

(Овога лета нађох у Шикари, сада једној сомборској шумици, једнога човека, ког је пчела сасвим близу ока убола. Око му беше затворено, надувено и запаљено

и у страшним боловима преметао сејау-

тући по ледини. Шре мог доласка поливаху га водом и притискиваху му нож на око. (ве то није ништа помогло. Ја наредим, да му око намажу чистим зејтином. Чим су му то учинили, човек се умирио, око му се отворило, бол је по: пустио, п могао је одмах после неколико минута да пође у варош. Још сигурније је дјејство зејтина, кад се најпре место, које је убодено, одмах запара мало ногтом, те тако врх од жаоке извади и онда немаже.

Убод од пчеле може да буде и смрто- | носан, као што је" већ више такових | случајева забележено у књижевности.

МА

Шред сенком ВУНА ВРЧЕВИЋА.

_ опет понор црне вечности! И опет суза горке жалости.

И опет пветак, украс градине ! И опет одар тужне црнине!... И опет... опет! ...

(х докле ћете,

Ви грозна децо судоине клете ! = Што мрском жудњом, гадном осветом; Насиљем тешким, подлом сујетом Пуни проклететва даха отровног, Препуви жучи звера помамног, Снујете мисли грозне, студене; Машете косом смрти леденег!...

Кад бесни талас светских варвара Светиње српске силно обара;

Кад треба руку, врлих умова;

Кад треба свести умних џппова; | Кад треба знања, златне пстине; Кад треба срца, треба врште,

Што ће да стане светлим именом Међ првацима међу племеном

На браник наших старих слобода! На браник права српског народа,

Ти онда смрти — слико зверова! Кидаш цветове наших вртова!!..

На пољу части, пољу врлине, Пало је тело ретког старине; | Пало је тело дичног имена, Зарено сунцем вечног спомена, Опрано еузом тешке жалости, Мучено муком вредне старости,

| премишљало, и он,

| правцем, где је седила нова гошћа, лепо

ИЛАК ЈЕ САН. Новела Милана Савића.

Је

Ба торњу саборне пркве избијало је ЈУ два сата, два сата после поноћи. Звуци ти пробудише ме из сањарије моје, ја се боље умотам у зимски капут свој и убрзам кораке, да што пре стигнем до своје куће.

Ни живе душе нисам нашао на улиди, а та самоћа ми је још већма упала у очи, што сам мало пре отишао из ве села друштва, где се разговарало и пило, шалило и удварало. Било је и женскога света у томе друштву, лепих девојака, младих жена, и почетак забаве наше 06рицао је, да ће све тако ићи, као што обично тече свака таква забава. Око девет сати умножи нам се друштво двема новим појавама; у собу уђоше матиим кћи, и њихов долазак учинио је, да је еве друштво на неко време умукло. Овима нам беху позната и мати, и кћи, само не мом младом пријатељу, доктору Јанку. Кад су госпе са себе горње хаљине поскидале и међу остале се госте помешале, епазио сам на мом младом пријатељу Јанку неку тренутну промену, која је тек онда отела маха, када га је до-

' маћица приказала новодошлим гостима. (Од _ веселог, _досетљивог момка – постаде постепено замишљени и ћутљиви.

који је све до сад живом речи занимао цело друштво, седео је од сад већином мирно, и тек само што су му очи по кад кад погледале оним

девојче. У друштву није спазио нико ту промену на њему, она није умакла само ме-

"ни, мени, који сам га од првог часа на| шег познанства заволео као млађег бора.

та свог ТГрудио сам се, да ту промену нико и не спази, с тога сам узео његову удогу на се, и разговарао сам се са свима у један мах.

Тако су прошли читави сати; нико да помисли да ваља и кући ићи. Јанко је седео мирно као и до сад, п само што је своју руку са пуном чашом подизао,

Праћено песмом горког вапаја, Кићено венцем злаћаног сјаја, | Пало је тело, ој, ветерана,

Блиставо зрно нашег ђердана,

Пало је тело да довек живи

Да му се Србин с поносом диви!.

0] света сенко!

Окрушеним срцем пред тобом стојим

Заслуге твоје у мисли бројим...

Олабо ми перо, слаба ми снага,

Да сплетем венац, старино драга!...

Оплео бих венац вечног спомена

Ла китим дела твога имена,

Ал венац трули: — ништава трава

Шловиће морем од заборава;

Но име твоје, хај оно стоји,

Од заборава оно с не боји,

Већ ће светлити у дивном сјају

Нашем потомству и нараштају! :.. Београд 21 септембра 1882 год.

Дратомир Брзак.

| не, и кад

да се на позив наш куцне с нама. Наш трећи друг, Јован, седео је од-

понашао тако загонетно. Јанко се нас„меши. ~ Ле = -

мах до Јанка, и ревносно је наздрављао гостима. И њему као да је Јанкова мирноћа упала у очи, али је ћутао као и ја, само што је по кад кад погледао на месу нам се погледи сусрели превукао се лак осмех преко његових усана.

Једва емо се кренули кући. На рогљу смо се разишли, п ја се упутим право своме стану. Још иу кревету сам дуго премишљао о мом другу Јанку, п једва сам чекао да се сутра дан сасганем с њиме, да га баш запитам за прави узрок, што га је веселост тако на мах напустила, кад је спавио то прекрасно девојче. Јер нисам могао себи замислити, | да га је љубав спопала тако из ненада. | Кад сам се сутра састао са Јанком и! са Јованом, и то код Тоше на пиву, био "ми је први посао, да га запштам, што се

ла ЈЕ

— Биће вам можда чудновато; рече. нам, кад вам саопштим прави узрок. Но. нећу да га тајим, тим мање, што сам рад.

да скинем са себе-неки терет, који ме од | јуче мучи. Има већ година дана од то.

доба, како ми се у сну појављује нека лепа девојачка слика. Из прва нисам баш

много мислио о њој, али кад сам је ус-_

нио по трећи, четврти, па и по десети пут, и то свагда у једном истом изразу, почео сам и нехотице да о њој премишљам. Кутао сам, и нисам хтео ником о њојзи да говорим. Једном само хтео сам да је ухватим и пољубим; али она као да је узмицала. Ја се нисам дао збунити,

но у тај мах разиђе се слика њена и ја

| |

се пробудим. Ево већ три, четир месеца, |

како је нисам угледао у сну, и, право да вам кажем, слика за мене био врло занимљив предмет, тако сам се већ научио био на њу. 'Гражио сам свугде оригинал мога сна, ма да сам говорио самом себи, да је узалуд. Једио сам се на послетку, што више тога сна нисам ни имао, јер сам осећао, да ми је постао потребом. Оиноћ, умало што се нисам пренеразио, кад спазих оригинал мога сна. Свака црта на њеноме лицу, сваки поглед из њених великих очију, свако кретање миле појаве.

| њене, —- све, све је потпунце одговара

ло моме сну. Можете ли се још онда чудити. што сам се на мах промениог Га пред мојим очима оживила је опет успомена на оне пријатне и на оне тешке часове, што сам пробавио мислећи о њој.

Јанко је мало застао, и замишљено је

| гледао преда се. Ни Јован, ни ја нисмо

било ми је жао, јер је та

му хтели упасти у реч. Мене је за иста.

чудновато дпрнула његова прича. — Пајош нешто; настави Јанко по-

| сле кратке почивке, као год и у сву, та| ко је ево и сад ћутала, па ћутала, ма | да сам с непсказаним нестрпљењем очеки-

вао да проговори, да јој барем чујем глас, који би ми слику њену допунио. Овако су ми се само узбуркале успомене; и ја нисам могао целу ноћ да заспим. — Да ли је то почетак љубави; примети Јован.

— Не знам, ам не верујем; рече Јанко, више ми изгледа као неко занимљиво питање, које је на свакџ начин вредно да се реши. Али — дода доста нагло — ваљда вам не морам рећи да остане

| ствар међу нама.

— Занимљиво је пштање на сваки начин; рече Јован кад смо обојица дали реч да ће ствар међу нама остати, него ја бих ти дао неки савет.

— Да чујем; говораше Јанко.

— Ја бих тај случај сматрао као наставак сна; продужи Јован, владај се онако као и до сад, па чекај шта ће донети дан, шта ли ноћ.

Тај савет није згорег; приметим и ја са своје стране, на сваки је начин најпаметније, што можеш чинити у тим приликама. Долазићеше њоме у друштво,

' можеш се, ако ти се згода дадне, и раз' говарати с њоме, само избегавај са сво-

је стране сваку иницијативу, чекај, можда ће почети сама нешто, па као год

| што ти ниси тровоцирао сан, тако немој

сад ни јаву. Ако се цела ствар разиђе као сан, толико п чини, ако пак не, владаћеш се по томе. ; Е