Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

281

| |___историја. __||:

ај 5 – | КОРА НЕ АЕ ИМЕ А аЧР А ЗЕ пчат а ЉУ ЉАЗ АЗРА А РАЧА ААА У – (1—= у] <= [-- И ДХ-—] о= (===) с | Ј

шосасвој

_ БАРОДНИ ПРЕПОРОЂАЈ ОРБА-ЛУЖИЧАНА |- 7 одкоонији,

од А. Хиљфердинга, Г ~ _ (Свршетав.) | оследња новост из времена препорађаја

горњо-лужичких Срба. Речник тај, као што смо рекли, уредио је млади радник ПФул, уз припомоћ многих одушевљених заузимача _ за народну ствар, а под заштитом „Српске Матице“. Речник је већ скоро био готов потшунце, но незнадоше, где да и нађу срества за издавање. Најпосле, новембра 1855., сабор лужчиких сталежа даде 300 талира на ту цељ,

човека учинити, кад им провиђење улије ми. сао, која је морала бити мишљу читавога народа, Заилер, Смољар, Мужик, млади људи без новада, без срества, без ичије заштите и значаја, дигли су на умни, дуовни рад цео народ, који је преспавао дубоким сном, незнајући себе а никоме познат, пробудили су самопознање код народа малог, истига, и који у политици мало шта значи, али који је од то доба показао, да и он има право живити својим умом и развијати се. Да, исто“ рија лужичких Срба и поред своје скучености

је нешто ретко и у наше дане: она је живи

сведок, како је силна у наше доба мисао словенска код племена словенских, како је силна чежња за унутарњом самобитношћу, како је јака потреба развитка. Ко би могао мислити, да ће та мисао и та чежња овладати и шачицом ратара, бачених као какво острвце сред Немаца, а који су издавна заборавили за своју словенску браћу и своју сопствену историју,

био Замлер.и где се дуго уређивала „Тиђен-. ска новина“: оно је било у Пруској, а радња, која је из њега излазила, појављала се у Будишину, у Саксонској; младић из торње-Лужи• це иде обично у гимназију у Будишин; већи део пастора, који тамо имају своје парохије, већином су или из Саксонске, или се тамо образовали; а сви су они дубоко проникнути. љубављу прам Словенству и сви је брижљиво негују код своје пастве. Сва је низина — граница до Пруске — сада и одавно под њиовом бригом и старањем.

Кад је развиће народности у Срба Лужичана једних, и то горњих, било у најбољем цвету, сасма је друкче било у доњој Лужици. Овде нису допрли гласи онога, што се у горњој Лужици догађа; народ о својој браћи овде ништа не знађаше, туђио се књига, које су му отуд долазиле, ма да би их могао потпунце разумети, поред све разлике међу диалекти. па у 227

(р А (Рт пр 2 =“ === у

„Слике из Угарске: На белом хлебу. По слици Миханла Мункачна,

ругих 800 даде „Матица“ и то је већ било повољно, да се пусти у издавање.

И изишло је то верно огледало грдног "труда, јасна слика и сведоџба о пажњи и наклоности, коју обраћају Срби на свој матерњи језик, и не само да је толико користио њиовој књижевности, но је важна добит за сву словенску науку.

Ето, то је од прилике историја развића у "тој маленој, смиреној земљици словенској. Не "треба заборавити, да је простор те земље као какав округ које губерније у Русији и да становништвом једва надмаша какву осредње настањену варош, као што је Варшава или Хамбург.

У погледу сфере, под којом је пошла "та радња на боље, и на срества, којима је "располагала — успесису зацело велики; чисти зм племенити. Значајно је, шта могу два-три

који су очували од свега тек свој језик и своје песме.

Народни препорађај, о ком је овде реч, у главном се збивао у Саксонији. Срби горњо лужички под тада пруском владом учествоваше такође при том покрету, ма да њиов језик недоби — као у Саксонској — тако пуноважан значај, и ма да су они много сиромашнији (узрок је у земљи, већином неплодној) од своје сабраће у Саксопској, опет је начело народности и у њих одмах оживило са сталног саобраћаја са саплеменицима својим.

Познато је, да су Лужички Срби до бечког конгреса (1815. припадали Саксонској: па давнашња свеза међу њима није се ни до данас прекинула новом поделом, новом границом, и главним — душевним — центром је и по тада остао Будишин. Пример нам може бити село Лаз, о ком је више шта речено, где се родио и дуже живио Смољар, где је

Мало се врло људи својски бринули о народности српској у доњој Лужици, ако наспоменемо Шиндлера, издаваоца „Новог завета“ и Цвара, издаваоца речника нижње-лужичког, затим Брониша и Штемпела (сва чет-= ворица протестански пастори), то ће нам једва још ко остати. Али и они нису могли много користити, кад је народ равнодушан, кад су они сами сиромаси, кад на усупрот ради стотину непријатеља словенске народности. Кад су Срби горњо-лужичани почињали бивати самосвојнији и самосталнији, месне власти и већи део дуовништва усрдно је примао теорију систематичке германизације у доњој Лужици, ону теорију, која срећом и данас још господари у Шлеској и војводини Познанској. Нема томе много назад, како је у многим парохијама доњо-лужичким укинуто богослужење на народном језику словенском, н. пр. у Старом Дарбњу (А-Обђети), у Прицну