Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| СРПСКЕ ИЛУСТРОВ

АНЕ НОВИНЕ.

(Ргигеп), "у Виках (Рећегаћашт), Лазу — дру“ том но у Лазу Горњо-Лужичком — (Базе), у Журњаву (Јогло) и т.д. и прва два насеља су већ са свим понемчена; тако је исто настављено понемчавање последњих десетина.

У источном крају Доње Лужице, у Жаровском округу (Квеј Богап) наиме: у Баршу (Когаћа), Трјасовици (5сћескевог), Божемишљу (Вадетазеђ, Требуљу (Плеђеђ, од чести Рогов (Ногао) пи Кољек (б1:055-Нб а).

„У скоро свима тим понемченим насељима, товори Доњо-Лужички писац Јенч, од старијих људи може се чути српска реч, младеж пак не зна српеки баш нимало. Сама имена села, поља, породица, стари натписи и рукописи по црквама, стари српски обичаји и називи — све то показује, да су ту екоро Срби живили. На жалост, продужује писац, насељата разликују сеодосталих доста неморалними суровим животом, који се у часу развија онде, где се народу одузме највеће благо њетово, језик и народност.

„Године 1848. још само у Хотебујском и Градковском округу (Ктез Кофиз, Ктеј5 5утетђето) били су Срби у већини, па се по црквама, у које су Срби уписани“), проповеда ло српеки, у многим школама се пак српској деци верозакон предаје матерњим језиком.

Осим тога било је много Срба у Жаровском, а од чести и у Каласовском округу. Па већ тада у Жаровском округу ни у једној цркви нит се свршавала служба српски, ни на српеком језику проповед држала, ма да је то било врло потребно, особито у Рогови п у Кољеку. У Колавском округу, где је била већина српска, богослужење се на осам места, свршивало српски, но само у злом Коморову (Бепћепђега), у Ћеници (ет) и у Вјећошеву (Уебзсћап) сваке недеље, а у Лутах (Ган(е) у Вел. Рању (бтоза-Вазсћеп), у Малињу (Вгејбедђали) и у Колконцу (Ка кућа) обично једном само у осам недеља, у Љубнови (Гафђђепа) сваке две недеље; све је то да богме жалосно, ал германизација није бирала срества, којима је долазила до цељи“.

„90 буђе со при тајким шшатним вобетарању сербскего људа, богужељ, теш в спутих посљедниших сербских восадах сербска рича народносћ спадно гижом за некторе ђЂесаћ љет згубић је 18, јара к вјерје подобно. Бог хцил тегодља борзи теж дељним Сербам евјерних ћелаћјеров вубуђић, млодих а рихлих сербских вотчинцов ки-ш гишће к зђаржећ питали, што-ж лишће к зђержећ је, а засо тварили а позбјегнили, што-ж 13, суровосћ нипрећелјов Сербскеј риче а народносће в придавших часах поторгаћ, вутупиђ а заничић питала“.

„Да ће при тако жалосним поступцима према народу српском и у ових последњих насељах нестати српеке речи и српске народности, лако је предвидити, нестаће је можда За коју десетину година. Да би бог да скороип Србима Доњо-лужичким тако радних сната, тако младих пи крепких „отчинаца“ (па-

триста), који би се постарали, да одрже још,

шта се одржати може ида васкрсну и подигну оно, о су непријатељи гледали да раздвоје, ослабе и униште“,

Тако је Јенч завршавао своје дело.

Све су то биле тешке ране за Србе из Доње Лужице, које су непријатељи мислили стаманити; но 1849. почне се џ у њих нешто мало народ будити. Одличнији слојеви у народу Лужичко-ерпском стадоше издавати лист на српском језику. Они до душе народност српску и одбрану њену нису ни имали пред очима, они су хтели да раде против демо-

%) Има, особито по градови, цркве само за Немце иу њима се, разуме се, служи немачки,

кратеких начела и тако лекако су били присиљени уватити се овега језика. Они о народним потребама нити су знали, и једина је корист од те радње, што се народ мало стао привикавати да чита по где-што својим језиком. Те исте 1849. ученици Хоћебујске гимназије, Срби, оснују своје друштво, да се веџбају у матерњем језику, и како би се исти у њиову кругу одржао. То нас друштво подсећа на оно, кога основа Мужик Класопољски у гимназији будишинској 1886, Ово пак, и ако није дало онако плодна рада, као будишинско, оно се ипак старало и неуморно радило „да се одржи бар оно, што се одржати може“; а самопознање и идеја словенске узајамности да им буду бедеми, којима ће одбијати нападаје насртљива странца од своје мале народности.

С рускога, Н. К. Граовски.

ТИХО ВЕЧЕ.

| Ихо вече, копреном се свија, 56 Тамни вео природу обвија; = Лаган лахор носи мирис цвета, — Левајућ га преко бела света, —

У градини лелуја се грање, Као болног срца уздисање, Месечина обасјала цвеће.

— А блед месец васијоном шеће, 3 На небесном дивотноме жару,

Сјају звезде у пламеном жару,

Ко да пламте од силине сјајне...

... Звезде, звезде, пуне ли сте тајне!,..

= На гранчици елавујак је сниво, 0 љубави сетно прижељкиво,.. Сетна песма, ал опија груди, Те у срцу неброј жеља, буди. = Ти си била у крај мене душо, Тепо сам ти: „ој ружице, ружо Видиш селе, то су неба дари, Исто тако као вечност стари. —

Да ли видиш, да л' осећаш селе,

Те дивоте што су се разнеле, Штпром неба, широм бела света, Свуд се миље са миљем сусрета. —

= У том свету, у тој вечној тајни, Беше љубав, ко на крили сјајни. Ал је људи оскврнуше клети — Да се демон заједљиво свети. —

Већ сам био у неверје пао,

— Свет не знађах, нит сам себе знао, Само знађах лавиринтске путе, Светском злобом, трњем обасуте...

53 Рани дани, живота ми млада Увенчани с' небројено јада... Кренуше ме да се светом вијем, У тој борби, да се вечно бијем. —

5 Да се борим са животом скупим Па да паднем —- ал да не уступим Ма се вечно по спрудови свијо... Ко сироче светом се пребујб.,. КЗ Тешка борба ал пуно значајна, Љуте ране мејдана очајна, — Ал ми љубав окрепила груди — Са безверјем исчезнуше студи... —

У тој вреви, у тој борби клетој,

У том свету — у тој мени слепој У том врелу грешничких мејдана Тебе спазих богоданог дана...

И од тада, моја лело лепа Не гони ме више судба клета,

У твом оку зрачак среће сија — Твој ми поглед, ко лечиво прија | = Нисам занет лепотом ти лица · __Рујне боје, рујних јагодица, с Ни косицом меканом ко свила, Око груди, што се обавила, ЕЈ Ниси мила, што си лика красна, Већ си красна, што је душа јасна Што је мила, и ко врело чиста, Што се вером — у љубави блиста. Бо Знаш ли селе, како песма велиг — Моје срце исту жељу дели — „Није благо ни сребро ни злато Већ је благо, што је срцу драго.“

Па е' том жељом у млађаним трудма, Често кличем око себе људма. уНа част цару, сво царево благо, Кад ја имам, што је срцу драго.“ ЈУ Новом Саду. 10. Септ. 1382

Петар Ј. Петровић.

МА

4ај оазе пи 356 1

Било јето 1876 године са пролећа, када је Војин, син Раде ковача, ислужио своје у војсци, па се вратио кући. Војинје био леп, стасит момак, прса су му била јача од наковања пред ковачницом његовог оца, а руке тврђе од челика. Кад што ухвати у те руке све пуца, као да стисне кљештама.

У маленој варошици И. пуно је лепих девојака. Нема ока девојачкога, које неће замаћи за Војином чим зашушти његова ковачка кецеља. Војин је био ковач као и отац му — сиромах ковач, који је пролетос примио чекић из остареле руке сво га старог и болеснога бабајке. Осим оне мале, чађаве ковачнице на рогљу, крај долње цркве, кућице која је подупирала ту трошну ковачницу и једнога малога парлога, тамо преко потока, није Војин имао ништа више под Богом. Па и то није било његово —- него старога му оца имајке. Али је Војин имао своје две мушке руке, имао је голубије срце и јасно грло момачко, те што је живље измахивао тешким чекићем по наковњу. то се веселије орила песма његова по ковачници, од јутра до мрака,

Кад која девојка сподбије котлове, па пође преко потока на чесму, мора да прође мимо војинову ковачницу, ма да јој је како заходно. Стане још из далека, па слуша како куца чекић, а уз звеку весело одјекује песма младога ковача.

— Вил у тог Војина! — рекла би многа цура — како лепо пева, баш му је грло царско !

У Војинагрло лепше негоцарско, јер што јепевао, тому је ишло из срца, из душе његове. А ако ћемо на што, није то певао Војин, но је то певала из срца његовога, из душе његове она, што му је дража од очију а милија од душе његове. У сред веселе песме, кад оно положи усијано гвожђе на наковањ — а пред њим се чисто засветле очи њезине; измахне чекићем, но

место да удари, а он подвикне што га