Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

=

_ СРПОКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

283

грло доноси, да __не ковачнице.

Шта је то усијано гвожђе! Та свет_ лије су очи у Стане Лепојеве — а уста __ су јој слађа и од песме војинове!

___А_ зна ли то Војин 2

____'Га како, болан, да не зна. Није ли ___(тана пуне три године дана чекала и _стрепила, да јој се Војин врати из бела __света. И дочекала га је. ЈИ пролетос, кад __се разцветао зумбул и лала, кад се гра_ дина осула мирисом јоргована — онда је ___Стана једнога вечера дочекала Војина у миршеној башти, савила је своје белеруке момку око врата, па је стидљиво признала све оно, што је три пуне године тајала у срцу своме. Славуји су тихо прижељкивали у шумици преко потока, а песташни поток роморио је све тишије, да се што лакше извију из срца девојчетовога оне слатке речи — срећа и живот спромашноме ковачу Војину.

Стана Лепојева била је лепа, врло ле__па девојка. Удовица Ната, лицидерка, није имала више деце осим Стане и још једнога сина, кога је школовала. Она жен__ска глава, па је радила занат свога покојнога човека, само да усроћи то двоје своје деце. Но данас је тешко и мушкој __ глави, анекмолл женској. Удовици Нати __полећале су крваве, док је зглавила и саставила што треба сину, а већ њима двема у кући како било, макар и суха _леба јели. -

Стани је задрхтало срце у грудима, кад је Војин, одмах за првога миловања им, певуцнуо тихо у градини: О јесени грожђе бери, бери па се жени! Тешко је било спротој девојци и да по___мисли на то, кад јој је срце одабрало гиромашнога момка.

А зар је Војин био сиромахг Ко би сад смео то рећи. Га његов занат вредио је сухога злата — та није ли сави. у њега окивао и поткиваог Док је њему његових снажних руку, та храниће они себе п Стану, а и остарелога оца и мајку. Ко год ради, не боји се глади.

Војин ће се о јесени оженити — само ако Бог да.....

Кад загројаше српске пушке на Дрини, кад пуче први српски топ на Тимоку, сав је ПИ. узаврео. Млади момци — све сами ислужени војници — почешће застајива ху пред ковачницом војиновом. У сред звеке чекића падају живе речи. Нешто

све отпада леп са трош-

|

вачници.

Кад је Војин довече сишао низ поток | и прикрао се“ у градину, где га је (Стана | чекала, зачуло се тихо јецање испод ми-

рпсне липе.

[ —- Не иди, драги, не иди очи моје!

| Ето ми нешто каже овде у срцу, да те.

те ћу више никад видети жива. | — Не могу. душо. Србин сам. Веру | дадох — вера ми је света. Слушај, пасуди | сама. Има томе три пуне године, како се ваклесмо свих десеторица на мач и јуначки образ: у прву недељу, кад пукне српски топ на Дрини, састаћемо се код | „ајдучке чесме у врх Фрушке Горе — па

шевољи. Све за образ а образ ни за што. Волио бих ти душо и јуначки погинути него срамотно живити. |

—- А шта ће јадан отац и мајка ти онако слаби и гронули од старостиг ; ___— Не брини се, душо. Ове руке ис; ковале су њима толико, да ће моћи мир-

7

се крупно кува у тој малој, чађавој ко- |

отуд преко Саве да се нађемо браћи на.

но и поштено живити, док се ја не вратим. 0 јесениевомене, душо, сретно натраг, ако Бог да!

___- Леле мени жалосници! — јецаше (тана на грудима војиновим — никада те

више моје очи жива не видоше.

После три дана искупише се око поноћи, крај ајдучке чесме у врх Фрушке Горе, десет добрих друга, спустише се косом и падоше зором до на Саву, пребродише је и упутише се на валовиту Дрину.

Чету ову води млади ковач Војин.

2. |

Господар Моја Волић био је на гласу као богат касапин у И. Његов пџелеп волова пасао је на пустари у Посавини. Није било вашара на коме господар Моја није сретно купио по педесет и по стотину крава. Бијаше се трговином свотом размахнуо чак тамо до Лознице у Србији.

Ма како да господар Моји иђаше трговина за руком, ипак не могаше ни он да састави сва добра у својој кући. Баш као“ да га је ко урекао, тако му умираху жене једна за другом, а баш. је узимао једну млађу од друге.

Ето му истом педесета година па већ је по трећи пут остао удовац. Свет као свет, већ је био почео да зуца којешта, баш као да није чист посао, што Моји умиру жене тако брзо као да их дави.

Господар Моја бијаше човек висок, крупан, риђ па врло пегав. Девојке се ругале, да му не би узеле ни ораха из руке тако је ругабет — па ипак свака би тајом једва чекала, даје запроси ботати удовац Моја Волић, јер свака би живела у њега као царица.

Но удовац Моја Волић бијаше замакнуо. оком за лепу Стану. Ја ли ће њу

добити — ја ли се не ће више никада ни женити. Но Моја не смеде Стани ни близо — јер он је још пре двадесет го-

дина просио био њезину матерНату а она га је онда у преко одбила па ће му сада још мање дати ћери своје све да је још толико богат колико је. ·

Но (Стана се уселила у срце Моји те

ни трага ни гласа. Баш као даје у зем-

да се она јадница обрекла Војину ковачу. Допаде тај кобни глас и Моју каса' нина те га шину по срцу као гуја. Беше се љуто узмучио а по памети приби"раше неке крупне мисли. У то доба поче и удовица Ната не' што нагло да поболева. Јадна (Стана бида је на двојакој муци — једно јој бијаше тешко, што од Војина нема ни гласа ни трага, друго што јој мајка паде болна у постељу. Настаде друга зима. Стана двораше

је кашто могла да уграби по који часак да тркне до старе пусте ковачнице, да види шта раде она два жива гроба отац и мајка њезиног вереника. Е

Пролеће бијаше здрављем грануло но удовици Нати не мога помоћи ви ђујрђевска водица, она јеиспустила душу тек што је трава изникнула.

Стана остаде са својим братом самохрана на овоме свету,

Око ускрса вратиће сеједан од и-неких момака са Дрине. Још се није људски ни

му без ње чисто није мило што живи. Већ се примицала п јесен а о Војину |

љу пропануо. Стана је,једном два ли уз- |

дахнула, гласније =— то су дочуле њези- | не друге и за мало па је све село знало, |

са' братом своју болну мајку и само што |

одморио а већ пуче по свем И. пусти глас, да је Војин ковач погинуо на Дрини. Тај кобни глас утулио је готово у један исти мах она два стара жишка у кућици крај ковачнице, а пресекао је јадној (тани срце на поле. У три дана па умре и стари ковач и жена му. Баш свиснуше од тешке туге за сином. Кад им је Стана заклопила очи, чињаше јој се да је сахранила све добро на овоме свету.

Док једном не смркне другом не свиће. Моја касапин бијаше сада живље но икаде успламтио, да запроси себи Стану за жену. Но сва му мука остаде за наго, Стана одбијаше све понуде што јој потпушташе богати господар Моја преко жена. У срцу њезином живљаше нада, да Војин није погинуо но да ће се кад тад вратити. Крај жалости њезине бијаше јој тешка мука, што јој братац траје узалуд дане, јер са оно мало удила, што је остало иза материне тешке болести, није могао даље у школу.

Једнога јесењега дана попеше неки босански Цигани чергу баш чело обора у крај сеоске дударе.

Не прође ни три дана а једно вече у сумрак закуца на врати станине куће једна матора Циганка.

— Помози бог, лепа девојко, — дајде баба Макри кору хлеба, па да ти бацим карте, да видиш шта ти срећа пише.

Јадна (Стана горко се осмехнула на ове бабине речи.

— Ево ти парче хлеба, а махни се карата. Ја сам јадна, сирота девојка.

Но баба Макра већ бијаше латила из торбе прљаве карте, зграби Стану за длан, погледи у њега и разметну карте.

Стана се нехотице спусти на клупу и гледаше како баба размеће карте.

— Леле мене! — хукну баба Макра —- како карте ружно кажу. Ево овај црвени горњак — то ти је твоја срећа, ал' што је јунак без главе па га крв 06лила. Куку тебе и довека, гле ова карта овде каже, да ти је срећа давно под земљом. Јадна ћери — твој је јарап давно погинуо!

Стани бијаше као да се у тај мах нешто прекиде у њојзи; сузе јој удариже на очи а пред њу изађе бледо пи крваво лице њезинога Војина. Спромах мора, мора да је допста погинуо.

Баба Макра зирну још једном у расплакано лице девојци те онда као да се дубоко замислила. Баци још једном карте и загледа се у њих.

— Не бој се, кћери моја — ево ти стоји писмо пи у њему велика срећа | један богат човек меће ти круну на гла ву. Веруј, удаћеш се у велику и пуну кућу.

— Кути бабо, занемила да Бог да! —- узвикну јадна Стана, устаде и уђе 'у кућу. Баба Макра диже торбу на раме и изађе из куће.

Стана сву ноћ није свела ока у глави — бијаше јој као да чује: преко потока како јече и дахћу мехови у старој ковачници и као да неко одкуцава о наковањ, баш као да ко удара у манастир. ски будилник. У срцу станином као да наново оживну нада.

Када би сутра ден у сутонато баба Макра опет на вратима станине куће.

— Вуци се, вештице матора! — викну Стана чим је опазила циганку.

— Тути, голубице моја — хукаше баба Макрена —- носим ти добре гласе.

60“