Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

по ден и

284

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВЏЕЕ,

Не рекох ли ти синоћ, да те срећа чека. Ево ти леп поздрав и јабука. Господар Моја умире за тобом, душо == ши (9:50 Ђердан, то ти он шиље по мени. Тај ти вреди три царева града. Хоће да те начини сретну као царицу а твога брата да даде у школу, па да се учи да буде владика. Само реци: хоћу — па си срећна за три света. Е

Тавна румен плану Стани уз образе —- десном руком лати ђердан па ошину њиме бабу Макру по очима, да су јој ударили одмах светлаци на очи.

— Торњај ми се из, куће вештице матора! — плану Стана као рањено звере и заошину бабу према вратима.

Баба Макра све се крстила од тешка чуда кад се за тили часак нашла на пољу, на улици. Оде баба гунђајући преко потока. Кад је прошла мимо стару ковачницу, пљунула је три пута.

У те исто доба спуштао се један млад момак низ последњи окомак Фрушке Горе. На глави му мала капа шајкача а лева рука висаше му у дрној махрами о врату.

Већ су се у И. светлиле све куће, кад је путник стигао пред њега. У свакој се светљаху прозори само што стара ковачница и малена кућа удовице Стане преко потока — бијаху тавне као гробови.

Не прође ни по сахатаа оно стара ковачница широм отворена — из ње бије ватра на далеко, — а кроз тиху ноћ звечи чекић и ори се јаки мушки глас али сетно невесело.

У тај мах стрча нека црна сен низ поток — и паде пред ковачницу.

књиинице изашло је већ више добрих књига и горње дело осма је књига у том низу. „Ратромједке за паде“ обухватају 28 већином сасвим. кратких прича, што показује, да су намењене најмлађој омладини, која чита. Због тог није било место у тој збирци причи „Угибај се неваљану дружтву,“ која се бави бекријашким животом великих ђака у Бечу; за малог читаоца је та прича сасвим празна, За гдекоје ствари опет неби се могло рећи да су приче, јер немају никаквог са-

држаја, н. п. „Тако је право“ (е. 82.). Неке

су приповетке сувише жалостишве и управо је грешно да се весела атмосфера дечијег живота облачи тако туробним сликама, као што их сусретемо у „Брат и сестра“ (е. 58.), „У пролеће“ (с, 62.) „Убога Ружица“ (ес. 69.) у првој причи није уз то ничим мотивисан трагичан крај једне сретне породице. Таквим

Један стисак, један врисак

па је Војин држао своју неве-

стицу у топломе наручу.

После по године светли-

ла се нова, велика ковачница,

на рогљу а у њојзи је често узмахивала уза свога Војина и вредна млада (Отана,

да уредништво као што се из: предходногљ | види није било у свему сретне руке, то је ипак нашој сиротој књижевности та књига

добро дошла, а од врснога педагошкога збора. |

надамо се, да ће нас до године обрадовати и бољом књигом. |

Књига је писана доста лаким и лепим језиком и тек местимице наилазимо на, обрте» који су страним нашим језику. Н. пр. на с, 13. неко је „оженио кћер богатога, суграђа= на,“ а ми би рекли да се за њу оженио; на. с. 24. вели се „да се нека не боје“, на с, 28читамо „снјежити,“ чим треба да се означи падање снега; на с. 80. „сви се легну спавати“ и др. Такав језик је по мом мнењу још више него разлика писма узрок, што многи не сматрају српску и хрватску књигу за једно. исто.

Спољашњи облик књиге и штампарска из-_ рада заслужује сваку хвалу. У нас је мало тако елегантних књига. У тексту се налазе још и 20 слика. И оне су чисте и разговетне али се одвећ често виђају на њима, „крижови“. То не чини добар утисак на, децу и она ће увек више се користити сликама. као што је она, на с. 92., где разумна мати замашном варјачом у руци упућује неваљалог дерана на послушност,

М. Петровић.

Облици берев, легнев,

Г. Панта Срећковић у својим „путничким сликама: Џодлрим и Метохија“ прибележио је једну песму, коју је чуо од једнога Горанина „а то су — вели — они Срби из Шаре планине, којих има до 95,000; говоре српски, владају се по српским обичајима, но: им је Синан-паша и Кугли-бер затр'о попове, па су примили мухамеданство, онако, како су Срби примили Хришћанство, а све своје обичаје задржали и главно свој матерњи језик, јер друкчији језик и не знаду, Они заузимају велик приоетор Шаре планине. И ево н. пр. планине, које припадају једноме селу Брођапама у коме има 600 кућа. Ово су имена планина овога села: Осује,

Јелица, Г оведара, рни-врх, Ма-

вра, Роша; Чубрићево, Черењ, Атов Камен (ту се ранили, веле,

Господар Моја Волић је још и данас остао нежењен.

Рттроитедке ха тјаде7, ба 20 гура. И 2Хадгеби. Макјадот ћру. ред -Кпј2. гбога. 1889. 8". с. 108. Цена 30 н.

Као код нас тако су и у Загребу од неколико година живо прионили око дечије књижевности, којој се свуда придаје велика важ | ност. Особито се у том погледу отликује вредни хрватски педагогијеко-књижевни збор, који је сретан, да ужива наклоност земаљске владе. Он не само да издаје за децу лист „Омиље,“ него се још и латио да мало по маЛо састави „књижницу за младеж,“ Од те

| никакво

Са бечке међупародне изложбе: Сит гладном неверује.

стварима усађује се у детињу душу сета, која је за то доба живота сасвим неприродна али она убија и вољу за рад и због тог није средство за васпитање. За децу су весело слике, те нам се из тог узрока „Оретни Васо“ (е. 80.) већма допада него предходне приче, ма да ни у њој нема васпитне цељи. Ова би требала да је главно у тој књизи, и онда би смеле у њу да уђу (или их је ваљало друкчије обратити) приче као што су „Тако је то учинио 2“ (е, 75.) или „Добри суученик“ (с. 88.) Причом „Усуде“ (с. 97.) треба да се руши празноверје, а сав јој је са. држај празноверан. Последња, приповедка „Мали птичар“ скоро је једина у целој књизи, која има практичну дељ.

уРатроуједке ха паде“ поставиле су себи за задаћу, да забављајући уче децу љубави и поуздању у Бога, поштењу и радости; ма

душанови атови), Рило, Красота Србиновац, Виса, Миљева; Качина Глава, Павлича, Присује. Пре ко Брода теку реке: Бучковица и Веља Река.

Мети ми је Горанин, по имену Кукевићпричао, да се у Гори махом жене на дан св. Џантелије и испевао једну од многих свадбених песама, које се том приликом певају:

Здравче венче Беру ли те моме» Ни ме берев,

Коња пепод себе, А девојка Ђердан испод грла,

Ни ме остављају, Јунака, је Сва горица Дремка ухватила Од мене мирише, А девсјку

Среди Горе Камен становити И па камен Свилена постеља, На постељи Јунак п девојка. Облова се

Момак п девојка, Та да легнев У једцу постељу, Та да легнев

Као брат ш сестра,

Јунак даје

Дремка не гу саћа. Кад је било Около пол ноћи Љуто куне Лијепа девојка: 0, јуначе,

Обршт се к мени, Мртвога, те

Мајка обрнула; дагрли ме, Сахнуле ти руке, Целивај ме, Онем'ла ти уста,