Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| 7

ја сесије ~ _

р“:

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

284

| Николић је у српској књижевности заса-

дио календар „Ружицу“ уз тон алманах уСршски Славуј“ још год. 1827 и од

"то доба није никада престао радити на срп-

1750) књизи до смрти своје.

· Атанасије Николић, помоћник српског

Е министарства. унутрашњих послова у ми| Ру и председник друштва за пољску при_ вреду, родио се 18 јануара 1808 у селу 3 · Брестовцу У Бачкој. Школе је свршио

зу Сомбору и у Ђуру, а за тим инџи-

| _ њерску академију у Бечу.

Кад је свршио науке био је неко вре-

"ме чиповник у Новом Саду, а за тим из

почасти и инџинир бачко-бодрошке жупаније у Сомбору, одакле је отишао за главнога мерника на добра грофа Шзнборна.

Године 1889 прешао је на позив кне за Милоша у Србију, и био је испрва професор математичких наука на београдком лицеуму па је после тога ступио у министарство унутрашњих послова, у ком је био дуго времена столу — начелник, ш затим помоћник. Од године 1859 живео је у пензији и бавио се непрестано књисжевним радом.

Атанасије Николић је, као што спо"менусмо, почео још1827 радити нанашем књижевном пољу и то календаром „Ружицом“ који је уређивао девет година и „Домовним и опште полезним календаром“ кога је од 1931 у ређивао шест година. У тај старији рад иде и аламнах: „Орпски славуј“ од кога је од 1827——1836 изишло три свеске.

Као што је у оно доба била ушла страст у српске писце да пишу „романтичке повести“ то се и Николић огледао у томе правцу још год. 1830 написав роман: „Љуба Миланова“ ни бољи ни тори од сличних производа из тога доба.

Прешав у Орбију израдио је Николић пре свега књиге за своје лицејске узе нике написав им ручнике „Алгебру“ (1889) и „Елементарну геометрију“ (1841). == У то доба почео се већ будити интерес за српско народно позориште. Тој струји одазвао се и Атанасије Николић позоришном игром: „Драгутинкраљ српски“ (1844). Од радова његових имамо да поменемо још и позоришне игре: „дидање Окадра на Бојани“ (1861) и„Краљевићм аре 0" (1861) написане обе по народним песмама. Но име првога српскога мелодраматика заслужио је Николић себи својом позоришном игром са певањем: „Зидање Раванице“ комадом, који је много пута приказиван на нашим позорницама и свагда будио и крепио српски народни дух историјским «сликама и лепим српским аријама.

На поуци свога народа радио је пожојник и својим листом у свескама: „Чича Срећко“ кога је издавао три године дана (1844).

Да поучи свој народ корисним знањем, да га унапреди у најважнијем раду његовом у пољској привредиу то је уложио Атанасије Николић највизпе труда, највећи део свога живота.

Осим тога што је неко време уређи-

вао пољопривредни лист, написао је он и издао год. 1303 и 1854 у четири књите Земљоделско газдинство 1. Ратарство. П. Винодјелство 11. Воћар ство са шумарствоми ТУ. Окотоводство и писао је много по повременим листовима, а највише пред саму смрт своју у лис-

тку „Орпеких Новина“, у „Србадији“, у „Родољубу“ и „Београдском дневнику“

Омрт га је тако рећи затекла са пером у руци.

Но осим овога књижевнога рада развио је Атанасије Николић жив практички рад око улепшавања Београда, престолнице српске краљевине и унапредио је својим рукосадима здравље становника у престолници. Београд има за много да му захвали.

Николићев су рукосад они красни кестенови на теразијама, они лепи јабланови у кнез-милошевој, абапијској и министарској улици; оне горостасне тополе на топчидерскоме друму.

До године 1850 бијаше место где се сада уздиже дивни Тошчидер и у њему кошутњак и чувени воћарски расадник —- рит пун баруштине, а Николић га је

сан перивој.

Као што природа свакога пролећа за навља свежим зеленилом и мирисним цветом дрвеће у Топчидеру, тако ће и сва потоња поколења занављати и освежавати спомен овога вреднога српскога књижевника и неуморнога радина за срећу и напредак српскога народа.

(АВИ

Ђердан. По слици Андриола.

Радујемо се, што можемо приказати нашим читаоцима ову изврену слику талијанскога сликара Андриола, којује у дрво резао пољачки резач Холевински. На први поглед читамо из ове слике живо и јасно исписану драму из девојачкога живота. СОпрота девојка воли свим срцем својим свога младога драгана — лепог, младог сиромашног момка који је далеко у свету. Много је њојзи јада на срдашцу, још је пао на њу терет како ће да одоли борби у животу за хлеб насушни. И јутрос је од свег срца очитала оченаш, узабрала је у башти росно цвеће, лалу и ђурђиц и ма да се усрдно помолила Богу да је не уведе у напаст — још сунце није нагло на заранке, а напаст јој приступа у облику бабускере, која би Бога продала за новац, а некмоли једну младу чисту душу.

Но узалуд баба говори девојци о богата шу, који је бацио свој скотски поглед на ову јадну сиротицу — кад из далека тихо прује речи:

„Није благо ни сребро ни злато већ је благо што је срцу драго“

Девојче погледа благим, голубијим оком у даљину и чисто гледа пред собом свога драгога. Још само који часак муке и трпије, па ће се драги вратити, крај ће бити муци и патњи, настаће дани ведри, светли и ведри.

Узалуд ти мука вештице матора — ово је срце чисто као роса, а верно је своме драгоме до гроба.

Чист образ девојачки је кано јарко сунце које сија и по кају али остаје вазда све. тло нема тога блага, рад кога ће посукнути. Ова слика пон тате нас је на малену причу у „ЈЛистку“ данашњега броја, у којој ће читалац наћи „опет то али мало друкчије.“

У механи „бистре политику“

По природи пртао проф. В. Тителбах.

У свакој земљи, којом се год управља уставним начином те и народ утиче на земаљску управу, образују се странке које имају своја начела и раде на томе, да се по

тим начелима управља земљом. Начела та излажу листови појединих странака. За народ

великим трудом својим претворио у кра- |

ликом

који живо прати шта се „ради“ на политичком пољу врло је важно, да брзо и лако сазна шта бива. Од вајкада је механа најзгодније место „за новости.“ У Србији се каже, да они који разговарају о политици и претресају оно што се збива „бистре политику“.

Један таки призор из сеоске механе нацртао нам је професор Владислав Тителбах.

Слика нам оштрим цртама приказује типове из народа, а међу њима представнике интелигенције попа и учитеља, — два врло важна фактора у политичком животу. Механџија као да и немари шта бива око њега -— он мирно кува својим гостима каву у оџаклији. Сликар је умео да унесе у своју слику живота, који избија из сваке црте на карактеристичким Фигурама. Шта се у овај мах претреса — ко би то могао знати у неброју политичких питања, која су данас на дневном реду = Док учитељ нешто живо разлаже својим слушаоцима, дотле поп говори рахат са својим суседом. На белом хлебу.

По слици М,. Мункачиа.

Имали смо ту скоро прилике да прикажемо својој публици последњи рад генијалног мађарскога уметника Михаила Мункачиа — који је од столарскога калфе даром, трудом, и вештином својом створио себи уметничко име у великом свету. Горњом еликом приказујемо истога сликара један од првих његових радова из год. 1970-те. у

Када је Мункачи као сликар самоук докотурао се до бечке академије, није могао да сломије свој необуздани натурализам шоластиком бечких учитеља. Он мишљашеда буде сам себи учитељ, алије за тајпосао био сувише сиромах. Догодило се да једном није имао чиме да плати школарину — п академија му показа пут.

Мункачи оде из Беча на академијуу Мо наково, али и ту је био лоше среће. Уздао се да ће га елавни ЏШилоти примити за свога ученика — за наго му било то уздање, јер је у Џилотиа био већ потпун број ученика. Мораде се уписати у другу сликарску класу те је хвалио Бога, што му пријатељоваше највећи бојни сликар наших дана Фрањо Адам.

Мункачи није у Монакову светло живео, на њега су често наилазили тешки и горки часови те се морао одупирати свом снагом свога генија да не клоне у борби за опстанак. Он није био идеалиста, те се тако није ни угледао на узоре те школе што су били прваци у Монакову.

Тада је у Диселдорфу јако већ избијала на видик реалистичка школа. За Кнауза, Вотијеа, Салентина и друге знало се већ у весвету. Мункачиа је вукао његов дар да се и он огледа у жанр — еликању.

Мункачи се одсели у Диселдорф и удеси себи ту малу радиочицу. Предмете за рад бирао је из свога сиромашног живота у коме је стекао себи богатог искуства. На скоро се опријатељи ту са првим уметницима.

У то време доћиће срећом неки пријатељ уметности у Диселдорф човек врло богат. Разгледајући неке скице у Мункачиа поручи да му по њима испише једну већу слику. Тако постаде слика: „На белом хлебу“ којом је Мункачиа одмах ускочио у редове првих уметника. Пријатељ му, слвни сликар Клауз, дуго није повлађивао, што је Мункачиа узео да испише овом сликом тако грозан призор из зликовачкога живота — али што је Мункачиа више напредовао израдом ове слике, то се и Кнауз то већма одушевљавао за њу и хваљаше му посао јако. Слика је ова дугачка четири и по стопе и Мункачиа ју је исписао на дасци коју је сам одељао. Са великом зебњом изложио је Мункачи ово своје дело 1870 у

паришком „Салону“ али пре него што је

ова изложба отворена већ му се јави чувени трговац паришки са уметнпнама Пи — из. давач „Рањеног Црногорца“ — и разгледав му радионицу, мољаше га даму наслика што и за њега кад му Мункачи не хтеде продати ове слике за већу цену но што је погодио са по ручиоцем јој.

Кад Мункачи дође у Џариз изиђе одмах на глас, отуд се врати у постојбину, те опет у Диселдорф где отвори себи велику радионицу, намести је дивно и одаде се ревносно раду.

Јануара 1872 пресели се Мункачи у Па-