Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

вије

пи

ОРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

298

ПОВЕЉА МИТРОПОЛИТА

5 ДАЖАБЕЦТЕ.

29, броју пита се, гдје је оригинал армалне повеље од 11. септембра 1816., којом је царица Марица Терезија архиспис-

"копа п митрополита Арсенија Јовановића Ша-

кабенту, његовог брата Андрију са потометвом, и потомство његовог брата Нешка, на племство подигла.

Ево га у архиви сремске жупапије у Вуковару. Повеља је лијепо написана, као штампана на пергамену; има осам великих листи; корице су тврде у црвеном сомоту, на њима су четир врпце, двије од бијеле, а двије од зелене свиле. Прошивена је дебелим, исплетеним, златним гајтаном, на којем

| вац, па

товину у Н. Саду. Онда је отишао био у Пешту, а оданде на Ријеку. Тамо је био трготамо и умрро. Пети, прави протин сип Мојсије, био је гардиста на двору зету та Филпа Реаеболапа Нипсапса ад Апспава Ашат Кетлат — после је отишао у Русију, па погинуо у битци код Бепдера у Бесарабији.

То тврде и свједоче пред судом у Иригу дне (7. 2. 1820 год. под заклетвом Перозно _ сотротаћ јиташешо — Мрижани: НиБиФор Марковић 80 год. стар, Исак Вујић 18 год. п Арсепије Димитријевић 70 год. стар. Судац бијаше Јов. јап. Ратсвећсв де Какослу Ј Сотв. Чугшеп5 5 јидех ХМођупша, а јигазот Мића! ОаЂапил. Арсеније сл Ријеке, пмао је три сина и једну кђер: Апдрија бијаше 1825 год. протосинђел у Вршцу, Алекеапдар капитап у оточкој регименти, Филип опћински биљежник у Врањици (у крашовској жупанији)

Огрћапа Кагапзеђеззеш Фесецз, — сироче, које

Јебпија; |

лично добро познавао: Стевана, Димитрија, Јосифа и Арсенија, само Мојсија не, ал' зна, да им је тај био брат рођени, јер му је Димитрије о њем говорио; да је с протом Андријом у најбољој хармонији и највећем пријатељству живио, док није прота 1859. год. умре. Молбиприложена су јошњихова четир крстна листа, издата од парохијалног уреда на Ријеци "а 1720. рускословенски и латински, а одостоверена од магистрата ријечког» 1820: потписан је Тетлу р. Р. крени лист свога оца Арсенија нису могли приложити, јер 1720 год. још није било тих Матица; оне су тек 1762, уведене.

Цио тај спис са прилози лежи овдје у архиви, ал како се оригинал повељени овдје задржао, то се незна.

У еједничном записчику мале скупћине сремске жупаније држане у Илоку дне "1747. год. стоји: да је прота Андрија дошао у сједницу, донео овај оригинал, па замолио, да му се прочита и разјасни:

Хов ЗЕерћапиз Јапсво Сопшавиз

бутшшенај 5 Огфташтиз се Сотшев еб

виси велики печат Марије Тере-

саеђел Ејцадет Сотафавиа Јад та

зије, у масивној кутији од ме-

еб Јигазвотез (атпз рто шетшота

синга.

бепоте ргаезел ит вјатсалћев дш-

На другим листу је красан

ђив ехредњ Плшует5ја:

Опо4 ст

племићки грб Шакабентин; у дву

Коз Аппо, ситенје 1747. Гле тего

је коцкасто поље, а около горе

Теа. Мепаз Зербетђиа ја Атсе

шаренило, лишће првено, плаво, сребрно и златно. У среди је паралелограм подијељен на два је-

днака квадрата. У нижем је зе“

лена ливада, на њој плаво језе-

ро, а над њим три бијела бријега;

торњи је квадрат сав црвен, у ње-

му је лав са двоструким репом,

стоји наравно, само је предњу де-

сну шапу дигао; више тога је све

Шок, Госо удеНсећ ећ Тејтито СеЈеђтаћоп5 Сопетесанопша Могфрамша абав ебат Сопзпејо рагбецЈатез Сопуетшвветиз, ас Џиа, Ашеветаи сове ш Кобша _ Адтодит Кеуетела из РПоптив Апдтеах: Јоаппоујев _ Закађецњ Ессјезае Јтевћлепају Стаес: Вииз Ртофћо-РтезеђјКет ша КМозфтала сотаратепа ргаезеп-

плаво, ту стоје два витеза у 0-

бат еђ Сопзрескиа ехћ Ђпемћ, Мо-

клопу саподигвутимголијем сабља-

ма. На врху у сриједи је угарска

круна, а око ње су четир мања

округла грба и то:ердељски, хр-

ватеки, далмалински и славонски.

Осим Марије Терезије, подписан

је на повељи Сошез Георојаиз де

Мадавду 1 Ктапстасиз КоПег.

На последњем листу има три

додатка: Да је ова ловеља про-

глашена у великој скупћини срем-

ске жупаније, држане у Иригу

дне 21. септембра 1747, а пре

ћав сетбши Ђепетиезшиши тподо 2101ове Кеспапна Апоце зашпае Ропипае, Попипае Ппретафотло-Кеслае Мајевта ОПопшпае Малае Тћегез!ав де РПајо Улеппа Апаблае, Рје П-а Меца Зерфетђив Апти гесепбег ртаегетн 1746. рег Ехсејвата Ач со Ниавсамлсат Вегшаш СапсеПалата етапаћита Мођуаје Огрјотаа ша 1рзо. Ометтан.

Ту су му прочитали и обећали, даће га увести у племићки катастар, и да ће се то још једном

прогласити на великој скупштини

тога у граду Илоку (1.) 9. 1741.

велики биљежник Михаило Чех. а ===

Дне 10. маја 1785. је била у великој скупћини бачке

жупаније држаној у Новом Саду. Велики биљежник Етапсасиз Казлопу. Трећи пут бијаше проглашена у великој скупћини крашовске жупаније у Лугошу дне 13. и слиједећих дана мјесеца маја 1805., велики биљежник Ада!Ђетђ Макај.

Повеља је проглашивана у тим мјестима, јер су тамо Шакабенте живили.

Митрополитов млађи брат Андрија био је 1741. год. прота у Иригу, тамо је и умрђо 1759. год. Онје имао пет синова и кћер Марицу. Најстарији Стеванбио је после оца такође прота у Иригу, па је тамо и умрђо. Димитри“ је управљао је куријалном (племићком) земљом (на коју нису порез плаћали), што су је Шакабенте у Чалми имали (то је данашња Јанковићева земља.) Имао је породицу, умрђо је у Иригу.

Јосиф био је владика, најпре у Новоме Саду затим у Вршцу, тамо јеи умрво. Арсеније, прави четврти син иришког проте Андрије Јовановић Шакабент, бијаше рођен у Иригу 1750. године ишао је у школу, те изучио тр-

проглашена

Драга. Студија А. Ф. Кау лбаха.

| станује у Карансебешу. Сви су четворо тако потписани на једној молбеници датираној у Вршцу 27. децембра 1825, а управљеној на сремску жупанију. Андрија је себе потписао, а Филип себе, Александра и Јефимија са додатком отапеве соташа рафте Атзело фшрре Јоаппоујев Закађелћ илате лаотфив сешфа Јесфтиа ртгојез.

Они су наиме молили, да се овдје уведу у племићки катастари да им се издаду свједочбе о том. Тој својој молби приложили су препис повеље са додацима, преписе преслушајних записника од суда Иришког. Она три Ирижана потврдили су опет пред судом у Иригу =, 1820 своје прве депозите. Арсеније Димитријевић додао је, да је Арсеније Јовановић Шакабент његов друг био, с њим одрастао и да су заједно у школу ишли, док Шакабента није у Н. Сад отишао Војину трговцу, који је био ујак његове жене.

За већу вероватност и доказ, устао је и жупан, јигавог Јоап Лађотаку, те зађ обен јиталлепјо исповједио, да је он све Шакабенте

пе — у Иригу дне 21. Септембра, што

је и учињено. У племићком ката-

стру убиљежен је он овдје са

његова три прва сива, који су с њим из старе Србије амо дошли.

Кад би г. Јосо Јовановић Шакабент из (е-

ња пили наша сриска патријаршија, ту повељу ре-

кламовали од вем. владе, можда би ју могли добити. ; У Вуковару “јо 1882. _ Герман Бакаловић« ЕХЕМИОА.

и па патак

С инглиског од Лонгфела.

зуећ се вече беше увелико свело

5 Кад кроз једно снежно, на Алпима, село,

А Неко момче промче сметовима студним И пронесе барјак са знамењем чудним,

Ехсејзлот |“)

Чело му је брижно, а око му блиста, Као голог мача сеченица чиста, А ко звук од трубе сребрне што звечи, Са уста му јечи глас од стране речи, Ехсејв1о1! «) Ово Елсејзјог означава „овде, у алегоријском смис-

лу, идеалну тежњу па више, на боље, напред Алпи представљају свет са његовим „околностима

– аи о 1