Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

| | | | |

њи ђ

Број По

ОРИСКЕ ИЛУОТРОВАНЕ НОВИНЕ.

угљене киселине, за коју смо рекли да се увек у нашој обичној води налази. Кад се таква вода греје, онда из ње излази угљена писелина напоље у ваздух и та. да морају тела, што их је она држала у води растворена, из ње да се одлуче. 0. туд постаје позната кречна кора по котловима и казанима, у којима се вода греје. Кад се помисли, колика се силна вода испарава у парним котловима, п3 којих добијају пару парне машине, онда је лако увидети, како се у тим котловима мора већ за саразмерно кратко време и из саме воде, у којој је мало креча, да направи појака кора. Та кора је од велике сметње по рад порних машина, мора више горива да се троши, а често је и повод опасним експлозијама. Многа се средства употребсљују против градења ове коре, али ниједно не помаже радикално.

Иначе не излази угљена киселина само тада из воде, кад се вода греје, него ју она полагано оставља и кад вода стоји. Зато можемо, да видимо како се наше боце за воду превуку изнутра белом кожом, ако је дуже времена у њима вода стојала. Ову кожу уклањају гдекоји тим, што бопе шефу сачмом. Али ово средство није саветно, пошто јо сачма од олова, које је већ само шкодљиво за здравље, али сем њега има у сачми још и врло отровног сипана, који се зато додаје, да сачуа буде лепо округла. Од тог отрова може лако што да заостане у боци, и због тог је боље, да се такве боце перу јаким сирћетом, који сасвим лепо и лако поменуту љуску скине.

Тврда вода није често згодна ни за домаћу потребу. У њој не може напме да се скуха ни пасуљ ни сочиво, а није ни добра за прање рубља. За ово последње узима се с тога речна вода или кишница, јер те су воде меке. И кад се куха пасуљ, доноси се вода из река. Али то неби управо нужно било, особито где је река подалеко, јер свака тврда вода може сасвим лако да се претвори у меку; треба у њу само бацити мало обичне соде или још боље апотекарске соде (Машштп Њсатђотсит). Кад се у воду, у којој ће пасуљ или сочиво да се престави, успе соде за врх од ножа, онда се та јела могу добро да скухају у свакој нашој бунарској води.

(Наставиће се).

а СЕЋАЊЕ.

= ју милно поток кроз долину струји,

И вј5и песма лака из даљине бруји,

сУ=2- Надамном тихо разлеже се глас; Шумипу густу овде сунце злати, Све докле тамна нојца не поврати Тишине неме пожељени час.

Лагани ветрић играше се тијо

И лице њено паркао је мило, Витица меких додирујућ' прам,

А над њом горе, са танахне гране, Покривен мраком ове ноћи тамне

Славуј је песме удешав'о сам!

() песмо мила, што се хори тада, Моје те срце знаде јошт и сада! =

Ко звонки жубор поточића бистра, Песмицо ти се подизаше чиста

Ко знаде куда и крају ли ком!

Ма срца наша дирнула си тијо

И љубав мила, што но сам је крио, Одјекну дивно у срдашцу мом!

Ко лепир лаки, кад на ружу падне, Несташан пољуб на косе ти паде, Милости прве гласник беше тај;

() каквим миљем плану лице твоје, Мирисне руже руменило што јег Милији беше твога лица бај!

И зора да је просијала тада [-4]

Шред ликом твојим задрхтала 6' млада!

БУ

Да л' снови беху што их сневах оно, Када ти срце шапуташе боно Љубави слатке умиљати гукг

Та, да су били само снови тада

Зар бих га мого чути јошт и сада Ко оне песме из далека звук!

„Твоја сам, твоја!“ Зборила си мила И стидно лице од мепе си скрила ! Зар могох речма одговор да дам 2 Ко пехар нектра, божанствених жуди, Љубављу беху препуњене груди,

0 шта сам онда осећао сам!

Звездано небо пред ноге ми паде Са земље црне подиже нас младе !

»

То беше нојца, каквих нема више, Звездице, што ми зраком треперише, Тајности пуни расипаху зрак;

Из траве попац цвркуташе тијо: „Твоја сам, твоја!“ Што полете мило, Ко лахор лаки кроз дубоки мрак !

Ах млого дана, млого ноћи тавип, Од тада оде у заборав даљни, Ал' овај спомен са срдашца мог Ко тужан уздах за минулим добом, ИМ сад се тијо подиже за тобом,

И сад би хтео до срдашца твог !

Ко сморен путник у тихо залађе, Ал' заман све је, како да те нађе Ево ме опет покрај места тога, Где зачух одјек са срдашца твога, Шумрца густа баца тамву сен; Умилно поток и сада жубори

Ал' славуј више ту песме не хори, Грабљивих тица постао је пљен!

Над гњездом паук своје мреже плете Мишеви слепи сад овуда лете Сумсрна тама распростире се свуд; Зелено лисје лаорић не дира,

Ко да је нашло вечитога мира

У тихој ноћи, што се шири туд!

Па ипак глас се из даљине чује, То звона тужна жалостиво брује !

0 ноћи красна, за што сави крила, Са овог света, куд одлете мила 2 дар тако жури житка срећа сва2 Славују где си, камо песма твоја 2 0 куда оде, куда драга моја,

Куд сакри лице, што ми дивно сја 2

Ја овде стојим и погледам боно, Рајем ми беше некад место оно, Одреко бих се после њега свет,

Ал' тамо где је треперило мило

Џо густом дрвљу љубко зеленило, Скоро ће бели обасути снег,

Ње више нема, нема, оног чара, Вечита туга овде се одмара !

Драг, Ј. Илијћ.

ЖИАК ЈЕ СА.

Новела Милана Савића. (Овршетак.)

ТУ.

на мени 2

— Изгледаш ми нешто поуздано; беше мој одговор.

— После дапашњег дана нема ништа, чега се не бих подухватио. Али слушај само, па се онда диви, па онда ћути, и на послетку немој говорити ништа.

После тих речи баци се Јанко на диван, пружи се, запали цигарету и стаде гледати у гредицу. Ја сам ћутао, као што ми је наложио.

— Синоћ; поче једва, било је као обично код нас друштва. Ту је била и госпођица Јелица. Олучај хтеде, да смо дуго седели сами, и да нико није на нас ни мотрио. Међу нама се развије разговор, какав до сад још никад водио нисам, нити ћу га водити, ма живио сто година. Немој ме прекидати.

Ја сам ћутке махнуо главом, као да ми и није у памети, и он на то настави:

— Говорили смо о обичној теми, о добром расположењу, о ћуди, о пријатељетву, о љубави. Ја сам једнако тврдио, да нема девојке на свету, у коју бих се могао заљубити. Она ми се сме јала, и рече, да нема важнијег посла, а сваки јој је други посао важнији, додаде — она би баш ишла за тим, да ја заволим њу. Ја се стадох смејати, ма да ме је мало жацнуло оно: „а сваки ми је други посао важнији“. Она је то се намером тако и рекла. „Али“, ово су сад њене речи, „пријатељство можете бар склопити са мном“, „Ја пријатељство тражим само у људи“, беше мој одговор. „То је увреда,“ рече она. „Никако, госпођице“, рекох ја, „та природна свеза ваша с нама лежи у љубави, а не у пријатељетву. Не кажем у доцнијим годинама; али док су обоје млади и свежи, он: да је љубав начело п цел.“ „Па опет се одричете љубави“, рече нагло. „Ко вам је то казаог“ запитам је зачуђено. „Па ви“. „То није тако. Ја сам само казао, да се још нисам заљубио, а никако, да

| се одричем љубави. Ја сам шта више же| дан љубави; али сам уверен, да са жен-

соке стране искрепости нема“. „Зар има: те искуства 2“ запшта ме и поче се подругљиво смешити. „Немам, али ја тако држим, и уверен сам да пмам право“. „А зар нема примера у историји 2“ запита мало жешће. „То је само знак, како се ретко дешава, јер да је обично, не би се предавало бесмртности.“ „То јен сувише, господине, само да немам важнија посла.“ „Ето видите, госпођице, да и сами потврђујете моју изреку. Вама је цела ствар прво неважна, а друго, неверујете ни сами у битност њену.“ „Ваљда се нећу намећати ја !“ рече и подиже се мало са столице. „Ја пак да вам кажем коју у том смислу, ви бисте били први, који би ме исмејали. Ја вам опет кажем, да волим женски свет,

РОВ 7