Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost
296
СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.
да мене драже лепа румена усна на пољубац, витак олрук на загрљај, а ватрено ми око узбуди крв; али то све, госпођице, није она љубав, која се пзражава у чежњи, у уздисајима, у поезији и пдеализму. А ја сам уверен, да ви оваку љубав мислите Имам ли право 2“ „Имате нешто,“ рече и напрћи мало уста. „Видите дакле,“ наставим хладно „да ми душеван мир, шта више ни санак неће никад узнемирити она љубав, за коју ја држим да је — болест.“ „Зар су вама они најдивнији осе-
— По свој прилици, ако узидете и вас двојица, ти и Јован.
— Разговараћемо се још о том. Хајдемо у шетњу.
Обучем се, и пођем с Јанком у шетњу. На шеталишту је било доста света; леп зимњи дан измамио је многе на поље.
Одемо и на место, где се млади свет тоциљао на гвозденим ципелама. Тамо о: пазимо и Јелицу, како по леду исписује кругове. С њоме је био неки млад момак,
"шли.
Посматрао сам их оштро, и видео. сам, да су у живом разговору, коме ни
сам могао догледати краја. Које с тога,
које пак што ми је бивало хладно, оставим ту ледену пољану и упутим се у варош. ме СМ. Још истог сам се вечера састао са Јелицом; отишао вам к њојзи, јер право
да кажем, био сам прилично радознао, о
чему су се разговарали на леду. Исповест пак хтео сам да чујем из самих Јеличиних уста. Седела је
ћаји болест; 6 поче
опет за клавиром, на
њеном обичном месту,
ватрено да говори,
„зар је оно стање
где се, као што је
пред вашим очима
сама не једанпут ре-
нездраво, које су ве-
кла, тако добро о-
лики духови до све-
сећа, јер јој се том
приликом чини, касб
тиње узвисили; зар
је вама девојче у
да се разговара са је:
убавој и стидљивој
дном драгом особом
љубави својој боле-
коју управо и не по-
сно, а момак не-
знаје, а опет јој је
здрав, који злату
тако мила и тако дра=
свом за љубав чини
га... Да лепога сна
све на светуг Од-
Није ме ни спази-
96 говорите ми на тог“
ла, кад сам ушао у
„Јесте, до год се
собу, тако се била
сам о противном не
задубила у свирку;
уверим, па и онда,
и онда бих себе др-
ја сам пак лагано сео
иза њених леђа, и
жао да сам боле-
стан.“ „С вама није
вредно говорити“.
„Ваљда што се не
слажем с вама,и што
одмах не савијем
врат свој пред вашим
разлозима, те им се
не клањамнајдубље.
Друкче, госпођице,
друкче ваља мене у-
бедити. Покушајте ви!“ _Ха, ха, ха!“ стаде се Јелица на то смејати, „а зар ви мислите, да ћу се ја поклонити прваг“ „Боже сачувај; али нећу нија.“ Тако се, брате, свршио наш разговор. Данас је још нисам ни видео.
— Ша шта је у
том разговору важ-
ног запитам га и
чекао. док не преста, не и сама.
— Како вам се допада ова мелодија 2 запита ме на мах, а по гласу сам познао, како ме је спазила одмах, чим сам сео, само се чинила невешта. ;
— Ако је туђа композиција – онда ло лепо, ако је пак ваша, онда не; рекох да јој вратим, што ми се мало пре смејала. — При свем том морам вам рећи, да је то моја композиција, самоми је жао што сам почетак заборавила. Уверавам вас, драги пријатељу, да би се врло ле.
елегнем раменима.
= Шта јег А зар
по дала певати уз 0-
ну дивну песму „за
не видиш, како ми
звездом“ од Велинке,
иде све ближе и
што је лане изашла
ближе.
у „Јавору.“ Позна та,
— То је, до ду-
ше, истина; али још
вам је та песма
— Јесте, госпођи -
не видим, да тије из јавила своју љубав.
— То ваљда и неће радити. Ја се бар сумњам. Мораћу већ ја малко помоћи.
— Ради како знаш. У добром си колосеку. А где је Јоване Нисам га видео већ два, три дана.
— Не знам, него сам чуо, да ће се данас вратити; од куда, нисам дочуо. обиља, јеси ли добио позивницу на беседу у Чебејг
—- Јесам, баш пре него што си ти дошао.
— А хоћеш ли ићи2
Слике из Далмације: Главна улица у Дубровнику.
ког још нисмо никад видели. Упозорим Јанка на то, но пре него што ми је мотао дати одговора, спази нас Јелица, и беше чисто збуњена, што смо је видели у друштву са оним -младим момком. На наш учтив поздрав отпоздрави нас умиљато и, мени се бар чинило, позове Јанка у друштво. Јанко узајми од једног познаника тоциљаче, и упути се право к Јелици. Мало за тим, а ја видим, како су се њих двоје, Јелица и Јанко, отиснули од оног непознатог и својим путем по-
це, и ако се не ва| рам, та се песма по- чиње овако: „Хтедох драгом драга бити, — Отрже се.“ Је ли тако 2
— Тако је, пријатељу, али, да л' ми можете протумачити, за што ми је бивало скоро да плачем, кад год сам прочитала ту песму. -
— Ваљда из какве слутње.
— Слутње, слутње; шапташе Јелица, као да се разговара сама собом. А зар може слутња бити оправдана.
— Тако се држи. Оно, да богме, мо-
вр-