Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

296

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

да мене драже лепа румена усна на пољубац, витак олрук на загрљај, а ватрено ми око узбуди крв; али то све, госпођице, није она љубав, која се пзражава у чежњи, у уздисајима, у поезији и пдеализму. А ја сам уверен, да ви оваку љубав мислите Имам ли право 2“ „Имате нешто,“ рече и напрћи мало уста. „Видите дакле,“ наставим хладно „да ми душеван мир, шта више ни санак неће никад узнемирити она љубав, за коју ја држим да је — болест.“ „Зар су вама они најдивнији осе-

— По свој прилици, ако узидете и вас двојица, ти и Јован.

— Разговараћемо се још о том. Хајдемо у шетњу.

Обучем се, и пођем с Јанком у шетњу. На шеталишту је било доста света; леп зимњи дан измамио је многе на поље.

Одемо и на место, где се млади свет тоциљао на гвозденим ципелама. Тамо о: пазимо и Јелицу, како по леду исписује кругове. С њоме је био неки млад момак,

"шли.

Посматрао сам их оштро, и видео. сам, да су у живом разговору, коме ни

сам могао догледати краја. Које с тога,

које пак што ми је бивало хладно, оставим ту ледену пољану и упутим се у варош. ме СМ. Још истог сам се вечера састао са Јелицом; отишао вам к њојзи, јер право

да кажем, био сам прилично радознао, о

чему су се разговарали на леду. Исповест пак хтео сам да чујем из самих Јеличиних уста. Седела је

ћаји болест; 6 поче

опет за клавиром, на

њеном обичном месту,

ватрено да говори,

„зар је оно стање

где се, као што је

пред вашим очима

сама не једанпут ре-

нездраво, које су ве-

кла, тако добро о-

лики духови до све-

сећа, јер јој се том

приликом чини, касб

тиње узвисили; зар

је вама девојче у

да се разговара са је:

убавој и стидљивој

дном драгом особом

љубави својој боле-

коју управо и не по-

сно, а момак не-

знаје, а опет јој је

здрав, који злату

тако мила и тако дра=

свом за љубав чини

га... Да лепога сна

све на светуг Од-

Није ме ни спази-

96 говорите ми на тог“

ла, кад сам ушао у

„Јесте, до год се

собу, тако се била

сам о противном не

задубила у свирку;

уверим, па и онда,

и онда бих себе др-

ја сам пак лагано сео

иза њених леђа, и

жао да сам боле-

стан.“ „С вама није

вредно говорити“.

„Ваљда што се не

слажем с вама,и што

одмах не савијем

врат свој пред вашим

разлозима, те им се

не клањамнајдубље.

Друкче, госпођице,

друкче ваља мене у-

бедити. Покушајте ви!“ _Ха, ха, ха!“ стаде се Јелица на то смејати, „а зар ви мислите, да ћу се ја поклонити прваг“ „Боже сачувај; али нећу нија.“ Тако се, брате, свршио наш разговор. Данас је још нисам ни видео.

— Ша шта је у

том разговору важ-

ног запитам га и

чекао. док не преста, не и сама.

— Како вам се допада ова мелодија 2 запита ме на мах, а по гласу сам познао, како ме је спазила одмах, чим сам сео, само се чинила невешта. ;

— Ако је туђа композиција – онда ло лепо, ако је пак ваша, онда не; рекох да јој вратим, што ми се мало пре смејала. — При свем том морам вам рећи, да је то моја композиција, самоми је жао што сам почетак заборавила. Уверавам вас, драги пријатељу, да би се врло ле.

елегнем раменима.

= Шта јег А зар

по дала певати уз 0-

ну дивну песму „за

не видиш, како ми

звездом“ од Велинке,

иде све ближе и

што је лане изашла

ближе.

у „Јавору.“ Позна та,

— То је, до ду-

ше, истина; али још

вам је та песма

— Јесте, госпођи -

не видим, да тије из јавила своју љубав.

— То ваљда и неће радити. Ја се бар сумњам. Мораћу већ ја малко помоћи.

— Ради како знаш. У добром си колосеку. А где је Јоване Нисам га видео већ два, три дана.

— Не знам, него сам чуо, да ће се данас вратити; од куда, нисам дочуо. обиља, јеси ли добио позивницу на беседу у Чебејг

—- Јесам, баш пре него што си ти дошао.

— А хоћеш ли ићи2

Слике из Далмације: Главна улица у Дубровнику.

ког још нисмо никад видели. Упозорим Јанка на то, но пре него што ми је мотао дати одговора, спази нас Јелица, и беше чисто збуњена, што смо је видели у друштву са оним -младим момком. На наш учтив поздрав отпоздрави нас умиљато и, мени се бар чинило, позове Јанка у друштво. Јанко узајми од једног познаника тоциљаче, и упути се право к Јелици. Мало за тим, а ја видим, како су се њих двоје, Јелица и Јанко, отиснули од оног непознатог и својим путем по-

це, и ако се не ва| рам, та се песма по- чиње овако: „Хтедох драгом драга бити, — Отрже се.“ Је ли тако 2

— Тако је, пријатељу, али, да л' ми можете протумачити, за што ми је бивало скоро да плачем, кад год сам прочитала ту песму. -

— Ваљда из какве слутње.

— Слутње, слутње; шапташе Јелица, као да се разговара сама собом. А зар може слутња бити оправдана.

— Тако се држи. Оно, да богме, мо-

вр-