Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

В—_ "_—_Ре——и"оз о Ре Р "" РРРЛ

Број 8:

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ,

дине дана, диже седа у Бечу продужи прав не науке. Уз пут га нанесе сређа на ученог и песничкога владара Карла Лудовика Бурбонца, војводу од Луке. Оштро око војводино упознало је у мах у младоме Пуцићу необични песнички и књижевнички дар, те му он подари одлично место уза се, да му буде витез другар и дворанин.

Пуцић наставља и у Бечу свој песнички

__рад, споменима из сјајне прошлости свога на-

рода соколи он омладипу, да посвећује своје

_ певање своме народу; издаје год. 1544 у Бе-

чу у штампарији Мехитариста: „Антологију дубровачких песника“ по рукописима што их је прибрао. Збирком овом доказао је млади књижевник не само своје критичко око, пего и Фини укус; у новоме листу; „ог РПабтавтзкој“ испитује он певање песника Борђића.

Довршивши евоје образовање, одаје се Медо Шудић на далеко веђу, науку но што је

пружа школа — онпутује упакрест по целој Европи, да позна људе и народе, а нарочито Словене. — одмарајући се од тога

свога путовања које на двору војводе лукешкога, које пак у своме питомоме Дубровнику.

„Из низа песама, што су се осуле саструна песникових гусала — на овоме путовању његовом — одјекује жарка љубав према дратој му постојбини, туга за некадањом славом и моћи слободнога Дубровника; одушевлење за напретком милог му рода српскога, жудња за ослобођењем и ујединењем љеговим; за слотом и величином народа словенских; мржња на све оне, који су виновници, да не може да настане доба слободе и напокон жарки занос за узвишеним узорима човечанства.

„Глави, којима песник излива оно, што осећа, натопљени су једрим чистим чувством и заносе нас лепим мислима, које су израз духа оружана, знањем данашњег напредног времена.

„Осим ових родољубних, слободначких гласова ромориле су гусле песниковеи тихом тутом за његовом несретпом љубављу.

„Но међу најлепше производе Шуцићеве музе иде му песничка прича: „Цвијета,“ која је и по предмету и по композицији и по песничкој изради детаља најлепша песничка прича, што је има у нашој српској књижевкости“ =)

Песме Шудићеве изашле су до сада у два три ли маха; прво издање штампано је год. 1562 у Карловцу,а наслов му је: „Рјезте Меда Ристса:“ друго и треће (2) издање тих песама, издала је године 1881 књижара Браће Јовановића у Панчеву под насловом: „Пјесме Меде Пуцића Дубровчанина.“ Но биће да су оба та издања једно исто, само што у оном које је иста књижара издала укорено у лепе корице, није штампана епопеја; „Карађурђевка“ која се налази у издању повијеном у меке корице.

Но осим овога изворнога песничкога рада, огледао се Пуцић и преводима. Тако је још год. 1849 огледао да преведе „Одисију“ од Омира и превео је неколико песама те дивне епопеје. (Гу „Риђтоушки 18496. 1. у _Меуепи“ 18586. У, УГ и УП у „Уепси 18751811“; УПГу „ери 18606; 1Х— ХИ у „51оутсп 1881“ — за ЛП и ТУ веле да је остало након њега у рукопису). У листу: „Папе! и Кој“ превео је и Леопардија: „Гјиђау 1 опише и Мандолијеве „Пићоуе“ који су штампани на концу издања песама његових што, је изашло у Карловцу.

Пуцић је писао много чланака литерарноисторијеких и у листу „Ауеште“ што га је Казначић уређивао; објавио је у „Оиђкоушки 2а 1849" дотле нештампане џесеме Ивана Боне Вучићевића и преводио је у истоме летопису са пољскога Залескога, са рускога Пушкина, са Францускога Беранжеа.

Но осим овога песничкога и литерно-критичкога рада, имаде наша књижевност од Меда Пуцића још један залог његове лаучнике вредноће у књизи: „Опоменици српски од 1892—1423“ што их је он исписао из дубровачких архива, а издало Српско учено друштво год. 1858 у Београду.

Осим овога што напоменусмо, издао је Медо Пудић 1860 у Задру свој превод: „Мицкијевићев говор: 0 српској народној

+) Види опширније о песмама Меда Шуцића моју расправу: „Паша повија лирика УП“ у Летоптеу од год. 1882. Уредн.

поезији“ год. 1861 Бођанскову расправу: » О славенској народној књижевио-

сти“ а по томен у красној прози превод „Шлатоновог пира“ — да неспомињеме

друге мање производе његовога вреднога пера. —

Честити лист „УЈоушас“ који је дивно ожалио овога великога сина славнога Дубровника, црта га као човека овако:

___.„Џреко свега тога огромнога рада, Медо је био једном речју, изгледом душа нашег народног покрета; он упућује, он води младеж на славну и мучну стазу своје дужности. Он нам би вођа и учитељ, он барјактар. Он је најпрви основатељ наше народне штионице, и њезин уздржатељ у доба, кад јој је емртна погибељ пријетила. Он је готово сваке године потврђен предеједничком наше. штионице и умрђо је у тој части; он је био предсједником књижевног одбора код нашега листа, он предеједник за подизање Гундулићева споменика . . Вриједност и заслуге Медове биле

су спознате од свега нашег свијета; српско учепо друштво у Београду пи Југословенска

Академија знаности и умјетпости у Загребу приевојште га својим чланом. Витез Иванитског Малтежког реда по високом свом роду, од Русије би одликован. витештвом св. Ане другога реда.

„За све његове славе свак зна; свак познаје у њему јавног повјека, великог учењака и књижевника, искреног и ванредног родољуба, но мањи број имао је срећу познавати у њему приватног човјека. Не треба спомињати како је он био љубљеп син, брат, рођаки пријатељ — у малом Дубровнику, није то било никому тајно; али није могуће ошисати какав је био у друштвеним одношајпима. У свакој му се ријечи показивала живахност чуства, Финоћа укуса, срчаност без трага педантично“ сти; талијански п Француски говораше исто тако као и свој матерински језик и енглески је лијепо разумјевао, ниједна литература ни стара ни нова, ни једна умјетност не бијаше му непозната — џентлман у шаришком сало= ну, господин човјек у дубровачком кругу.“

Медо Пуцић је био дуже времена васпитач краљу Милану — за овај свој рад пише он згодно Француском научењаку Лежеу: „Почео сам своју каријеру са најстаријом европском династијом, е Бурбонском, а свршио сам је е најмлађом, с Обреновићевом,“

Откад се из Србије повратио у Дубровник, проводио би зиму у родном граду у кругу родбине и пријатеља, а лети би путовао. Лане је обишао Шведеку пи Норвешку, преклане Шпањолску ·— но клица немоћи у срцу трошила га је немилице, док га није 18(80) јуна 1882 постигла прека смрт од капље.

Смрт кнеза Меда Пуцића велики је губитак за наш народ. Он је зар један од последњихсрпских колеповића, коме језа целога живота бпла наука иуметност најплеменитија страст, а неуморни рад за благо, напредаки славу рода најсветија дужност.

Његов узорити живот и родољубиви рад биће уписан на једном од најсветлијих листова српске културне повеснице 6. 8. 1.

рага

Студија Ф. А, Каулбаха,

Двоје су се замилили млади. Драган од милоте обавио драгани румен рубац око смеђе бујне косе — са рупца пала зрака на

јед- | ре ланите млађане девојке. Образи се осули руменилом — са тога немога говора уздрхта-

ла је рука, претрнуло је сретно срце у дратана. Ето кратке али миле причице, што ју је исписала вешта кичица немачког чувеног сликара Ф, А. Каулбаха.

Слике из Далмације. Тлавна улица у Дубровнику,

У спомен неумрломе српекоме песнику п књижевнику Меду Пуцићу приказујемо главну улицу из роднога места му Дубровника славне колевке толиких великана српске књиге,

Главна улица (У адопе) просеца цео град Дубровник. На улаву у ову улицу имаде студенац, грађен у 16-том веку али или је остао недовршен или га је оборио трус, Ова дивна грађевина опомиње нас стилом својим па доба када су Шпањолци владали у Неапољу. Према студенцу је црква Фраљеваца, Главну улицу чини ред громорних кућа од гранита. Куће су то широке, просте без икакве архитектуре, а деле их уске улице, које нису широке нш два метра. Уске те улице воде на десно и у свакој имаде узлаз од стотину и више степена а из сваке се виде зидине градића високо на стени, који брани град Дубровник са те стране.

Главна улица просеца дужом део Дубровник и води на капију Плочу којом се излази на пут што води у Херцеговину.

Сваки путник који ходи овом улицом застануће на Господарској пијаци, дас леве руке у реду како стоје куће види монумепталну зграду: Царинарницу (Попапе). Дуоровник је имао својој трговини да захвали овој цвет, славу своју у науци и уметности, те је прилика да је трговини и промету подигао дивну палату. Грађевина ова опомиње својим стилом на грађење у почетку шеснаестог века. На истој пијаци је и палата бившег првога часника дубровачке републике која лепим стубовима подсећа на палату дужда од Млетака. Између те две палате имаде пролаз који води доле на море.

Дубровник носи обележје млетачко: пропусти, балкони, стил грађевина, неброј цркава. све то опомиње на Млетке, Дубровник је место врло чисто, живо и весело џ у наточ многим недаћама снажно п богато. У главној улици имаде на свакоме кораку дућана у којпма, израђују златари богат накит а терзије златан и оогат вез на лепо рухо које носе Дуоровчани. Група сељака из околине Дубровника показује народну ношњу коју носи тамо и старо и младо и мушко и женско.

Слике из Црне Горе. Вече па Скадарском језеру.

Скадарекојезвро или као што га Црногорци зову Скадарско блато је од големе важности по Црну Гору — вреди јој онолико колико плодна Зетска долина. Језеро то храни добар део народа рибом а нарочито укљевом, која риба вреди Црној Тори онолико, колико другде харинга. и сардина. Језером овим броди осим тога многа роба, а од трговине и промета тога пада сиромашној Црној Гори лепа корист.

Скадарско језеро има у дужину 40 а у ширину 12 километара, огледало му је10 метара изнад морске површине. Местимице је врло плитко, али имаде где му једва има дна, По површини му често брије северни ветар „бора“) и јужни („широко“) те оба могу да буду бродарима особито чуновима „лондрама“ врло опасни. Вода у језеру је челик боје. Са североистока и југа опасује језеро равни-

| ца, са истока је обала бреговита а са запада

је стрменита стена. Са црногорекога земљишта улива се у језеро Морача, Црнојевића река, Црмница и Зетица — арбанашка орда шпљу више притока. Из језера истиче Бојана те стру-

|ји у Јадранско море.

Путник који броди из Скадра дуж Скадарскога језера у Жабљак, ако му је време погодно, уживаће на своме путу у живопиеној околини — која пролеће уз њега ако добар ветар попухује у јадро на ородићу којим лутује.

Слика наша цриказује тихо летње веле на Скадарском језеру.

др

СУ 6)

у - х | КЊИЖЕВНЕ

— Песник п књижевишк српеки Мплорад П, Шапчанин пропратио је врло карактеристичким лисмом памеру књижаре А. Пурпћа, да му пзда његове песме, Шисмо то гласи дословпо:

„Росподине,

„Као тод што сам се у млађе доба са пздавањем