Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

Број 39.

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

317

~ ==

А кад Лазо сагледао главу

Од стра њега ухвати грозница.

И Змај-деспот Вук се рачуна међу змајеве, премда је био човек, дакако змајевит човек. Он се спомиње на више места и увек похвално, као ванредан јунак, тако у песми: „Женидба Змај-деспота Вука“, где је устрелио јунака Ђерзелез Алију и у песми: „Порча од Авале и Змај огњени Вук“ де је и тога „швадронера“ погубио. Тежња народне скаске за алегорисањем огледа се најбоље у песми, где ђурђева Јерина казује Турцима :

У мог сина, слијепца Гргура

У њега се мушко чедо нађе;

Није чедо чеда каквано су:

Вучја шапа и орлово крило

И змајево коло под пазувом

Из уста му модар пламен бије,

Матери се неда задојити.

Народ се, дакле, незадовољава само ти ме, да га означи као змајевитог, који, као "такав, извађа чуда од јунаштва, него он хоће то његово унутрашње својство већ спољашњим обележјем да натукне и оверови.

(Овршиће се).

22 74 реге сер ес аовоо сео 66 = сега

|]

|]

|

ејЕЗ = |

%

|

Мотгеепедго. 5сћ дјегипо ешег Келе Аитећ даз пеге пеђзе Епбушт! етег (Сео-

старе АЧез Гапдез уоп Рт. Веглага „Зећиагх. Маи Шизтапопеп пасћ естепеп Аштаћтеп ипа ешег Кагтге. Тетрао МегТао уоп Раш! Егоћђеего 8-ина, стр. 471. Цена 12 марака (7 Фор. 20 нов.)

ЈЕ

Чудновато је, како је наша новија књизжевност тако рећи сиромашна путописним, етнографским и географским радовима а, о налим крајевима. Кад би ко упоредио, шта су о нама писали странци а шта ми сами, готово да би било више страних дела на броју, него српских.

Има више од по столећа, како странци, поглавито Руси, Немци, Французи и Енглези, прате живим интересом све Фазе у историјском развитку нашег народа, путују по нашим крајевима, траже и прибирају обавештаје о кул"турном напретку нашем и износе то пред велику светску читалачку публику.

Не може нам бити свеједно, шта се и како се о нама пише — јер од тога зависи, да ли ће мо бити у свету на добром или на рђавом гласу.

Данас, где је додир међу народима и књисжевним људима тако лак и брз, можемо лактше да пратимо, шта се све о нама -пише и дужност нам је, да исправљамо све оно што би се, било по злој намери, било по незнању проносило о нама, а не би било основано на истини. Још нам је пријатнија дужност, да одамо хвалу оним страним путницима и писцима, који пролазе и описују крајеве, у којима живимо у цели, да својим научним испитивањем користе, не само науди, него и нама самима.

Књига ученога Немца др. Шварца идеу врсту књига, којом се не само обогатила немачка књижевност,а нарочито етнографија и географија, на којој су Немци много радили, него је то књига која је истакла себи ту лепу цел, да разгони многу заблуду, која је овладала о Црној Гори ми о Црногорцима на "западу, да прикаже земљу и народ у правој

| јано и сјајним благом сиромашно,

истинитој светлости, а уз то да гара самој Црној Гори.

Научењаку, који у то име полази у наше крајеве, дужни смо да одамо нашу захвалност већ и на самој доброј вољи. Још нас је више обвезао тај научењак, кад не пожали ни труда, ни знања, те напише дело, којим може да се користи не само немачка и светска публика, но дело, за које мора да му захвали и наша књижевност.

Књига др. Шварца о Црној Гори је први спис у светској књижевности написан у лаком популарном облику, а на темељу личног, научног испитивања највећег дела Црне Горе и проучавања народног живота у њојзи.

Оваког дела о Шрној Гори нема до сада ни у једној, па ни у нашој књижевности.

Топла симпатија др. Шварца према нашем народу, његова велика воља и дурашност којом је он пропутовао Црну Гору у накрст, будно око његово за све карактеристичке појаве земље и народа на томе путу — лак и леп начин којим он уме све што је видеои проучио, да прикаже не само читалачкој публици, која хоће оваким списом да се забави и поучи, него да пружи богат материјали научењаку који тражи у књизи нових података за науку — све то даје делу др. Шварца велику вредност.

Књига др. Шварца грана се на два главна дела. Први део обухвата страну 1—896. У том делу описао је учени писац своје путовање кроз Црну Гору. Тај део илустрован је са девет слика израђених по фотографијама, које је писац уз пут сам снимао. У другом делу од стр. 9839—471 обрадио је писац геогтрафију Црне Горе.

Писац уводи своју књигу овим значајним речима :

„Земља, скроз и скроз пуна високих, суморних планина, гола пустош без дрвећа и шибља, којој једнолику, мртву висораван само по где где прекида понеки тамни понор — а у делој овој жалосној области обитава само мали број изгладнелих, буљоглавих, подртих пастира, који првом приликом постају крволочне пустахије — ето то је од прилике слика која излази пред очи немачкој публици па и Европи кад се помене реч „Црна Гора“. Али ова је слика већим делом погрешна.

„Има једна земља у којој под јужно ведрим небом виде се брдски дивови Фантастичкога облика, који своје често снегом пок• ривене врхове дижу до плавога неба, где најбогатиј: шуме покривају падине и долове, где у сочним, бујичавим, светеким шумом још неоскврњеним јаругама прижељкују славуји, где живи становништво ма и на ретко посеали Физички и морално здраво, с поља сурово али пуно срца и душе, лавовски храбро и детински безазлено, поносито — озбиљно а ипак услужно, гостољубиво. Што и то је Црна Гора, то је — све да ми рече читалац, да сам улепшавао — земља како сам је нашао у истини, пролазећи више недеља простор јој у накрст,“ То је тотална слика, коју је овај учени путник донео себи кући са свога пута —- а овај свој суд потврђује он потање причајући своје путовање по Црној Гори.

Њему није била намера, да као други путници оде од Котора па само до Цетиња, па онда да пише књигу о Црној Гори — он је хтео да прође целу земљу, да је види својим очима, да је испита по свима одношајима. То је могао само помоћу црногорске владе, која, му је ишла на руку препорукама а нарочито тиме што му је дала вештога пратиоца у особи: „господина Ровинског“ — Руса, који је

као милосрдан брат чинио у последњем рату црногореким рањеницима велике услуге, те га зна готово рећи и мало и велико у свој Црној Гори.

У прва два оглавља описује нам писад своје путовање жељезницом од Берлина до Реке, отуда бродом до Задра па преко Шибеника, Опљета и Дубровника до Котора.

По свакој црти види се, да то није путник новајлија — прошао је он већ многи крај по свету, а нарочито по истоку, те су му упоредне примедбе врло занимљиве, јер му

оштро око уочава разлике међу пределима и навикама становништва.

О Далмацији, њезиним градовима и отоцима писали су многи путници — али им је писање или површно или је претрпано научним наводима — те је читаоцу свакако досадно.

Др. Шварц уме да прича врло занимљиво — и кад зачини причање научним разлагањем, уме да изложи оно што казује лако, лепо, да се тај део чита са исто тако великом пажњом, као онај где говори о себи и о својим личним утисцима. Око његово радо се бави лепотама у природи — а како вешто уме да искаже оно што мисли и осећа, то ће читалац изузети из топлих боја, којима црта, красни Велебит и подгорје му, отоке и живописне околине приморских градова и дивни залив бококоторски. Опис тај добива много живљи колорит тиме, што писац уме за сваки карактеристички предео да нађе у своме богатоме сећању сличан крај из својих путовања у накрет по свету. Местимице је причање му зачињено и лаким хумором. Као прави путник др. Шварц је узишао уз „Те апепе!ке: — пут од Котора до Цетиња пешке и то тешком муком — дочим је пратилица му Црногорка у својим опанцима: „ФШезе уаћгеп. Бтеђептае епзбеје]ј“ узлетала, кано соко од стене до стене.

Џењући се стрмим путем на Цетиње писац нам описује не само дивљи и леп предео, његово је око будно за све и свакога што уз пут срета, па иза геолошкуормацију терена, за Фдору, која се уз пут појављује.

У вече онога истога дана, када п неки руски генерал, стигао је др. Шварц на Цетиње — и први му је утисак врло пријатан, јер „немачкогадоктора из Саксонске“ поздрав ља у „локанди“ гомила црногорски обучених чекалаца „немачким језиком“ и ћеретају с њиме уз „немачко пиво“, као да су бог те пита, како стари познаници.

Са доласка поменутог руског генерала не може др. Шварц, да удеси сакнежевском владом, што је нужно ради његовог путовања те с тога остаје још који дан на Цетињу.

Том борављењу му у црногорској престолници има читалац ове књиге да захвали потанку слику знаменитости и живота на Цетињу, карактеристику лица е којима је учени писац дошао тамо у лични додир.

Др, Милан Јовановић-Батут — познати орпеки књижевник и садањи државни Физик црногорски, показује му одмах сутра данују“ тру велику болницу тим поводом посвећује писац пеколико речи обележју и љубимцу Црне Горе — Ловћену томе „епоменику бивше величине моћне српске државе у средњем веку и пророчанству сретније буду“ ћности Југославена на балканском полуотоку.“

У повратку своме са тејутарње шетње, дивисеписаццрногорској војеци,која чини почаст рускоме генералу и описује дрногоску ношњу мушку и женску, После доброг и куснога ручка походи читаоницу у којој налази много страних па и немачких листова. Таке читаонице нема ни у немачким местима која, су већа од Цетиња. тоје радостан знака

како се Црнорци отимају за просветом.