Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije
53
48
„Али ћемо бегу посјећ' главу, удли наше тамо оставити,
„Да се суше на Турске градове; „Већ доиста друге бити не ће.“ Кад разумје Петар Пустахија, Што рекоше оба побратима, Пољуби их у бијело лице,
Па у руке лати џевердара,
Па покупи петнаест хајдуках Од крвава Кчева на крајину
И малога села Велестова, Велестова и од Марковине, Дивно Петар Пустахија бира, Све по пушци и крвавој руци, Који с Турком знаде боја бити, И на мегдан Турке дочекати, И рањена друга уграбити,
Да му Турци не посјеку главу.
А пред четом три Српска витеза,
Калаузи Петар Пустахија,
А за њиме Лазар и Перица Од равнога поља Његушкога, А за њима дружина остала. Чета пође уз Рудине равне, Суминуше Плочу и Трубјело И Омутић крваву палангу, Чета пође уз Вардар планину, И планину здраво прелазише, Чета иде уз Дубочке равне, И Дубочке здраво прелазила, Суминули Троглаву планину, Докле доше уз Бабу планину,
95
90
100
105
110