Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

59

60

54

и

Он појаха дебела лабуда, Па повикну своје Црногорце:

„Бјежте, браћо, ако Бога знате !

„Дубоко је Гацко поље равно „А далеко мала гора Црна.“ Побјегоше крајем поља равна. Глас допаде на дворе Ченгијћа, Да је Петар бега изгубио,

Па зелена топа опалише,

Глас одјекну на четири стране, Те се веља поточ подигнула, Од широка поља Гатачкога, Поћераше чету уз планину, Догнаше их у Корита равна, Па скочише Турци Корјенићи, Бјежи чета уз Бабу планину, Калаузи Петар Пустахија, Близу су их Турци пристигнули, Ма не даду к себе Црногорци, Но се бране огњем из пушаках; Пребјежаше низ Бабу планину, Док дођоше низ равне Рудине, Не хоће их Турци оставити, Прискочише Турци Рудињани, Бијеснога вука поћераше, Пустахију Петра харамбашу, Су његове сиве соколове, Соколове младе Црногорце, Убште се бојем низ Рудине, Па двојицу ране допадоше

Од његове чете гласовите,

Но дружини Бог на помоћ био,

Го со от

290