Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

- 264.

Викну Бјелић Црљеновца, Перу: »Чемљи падај, харамбаша Перо, »демљи падај, пушци огањ даји »Јер ти пушком промашити не ћеш.“ Петар паде, ријечи не рече; Земљи паде, пушци ватру даде, Бе је гледјо, Петар ударио:

Ев' погоди агу Омер-агу

Из Брчкога, што је Брчком глава, Уд'рио га под грло бијело,

Закла агу к'о и јагље б'јело, Мртав паде земљи Омер-ага.

Каде пушка пуче Перишина,

Оде авав на четири стране,

По Њемачкој пушку му познају, Онда Бјелић викну на. дружину: „Сродна браћо, огањ оборите,

„А на Турке јуриш учините,“

Од истока Игњат ударио,

А од друма Катић Симеуне,

_ Турци мртво огањ оборише,

Србињима Бог и срећа даде, Ту од Срба нико не погибе, Разма Симин у његову друштву. Турци даше плећа, побјегоше Уза Саву воду валовиту, Ками мајци да утећи хоће! Дочека их Зеко буљубаша, Каде Зеко на њих подвикнуо, Црвен пламен за небо свезао, Све са горе одлијеће лишће, Ту се Турци забун учинише,

325

330

(575 н(= со сл 350