Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

308

285

ата

Сва ордија Турска ев устала,

Пак се смију и рукама пљешту,

И међ' собом Турски говораху: „Ала! ала! јада од хајдука!

„Како Ђорђе пред Арапом струже !« Ал' не бјежи Лаво да утече, Већ Арапа мами од Турака. Кад га Лазо далек' измамио На помолу својим Србињима, Онда Лазо окрену дората, А потрже сабљу димишћију, Иза себе удари Арапа,

Иза себе преко лјеве руке, На довату по црноме врату, У једном му одсијече главу, | га а Паде глава у зелену траву,

Остаде му тело на кобили,

Мртва глава из траве говори: „Богом брате, Петровићу Борђе! „Твоја земља и твоја Србија! „Шемој мене више ударати.

„Чини ми се, могу пребољети,“

Да вам кажем, ког сата погибе:

У неђељу на васкрсеније,

Кад се рађа сунце од истока.

А кад виђе седам стотин' Срба,

Ђе погибе црни Арапине,

Сви на добре коње посједоше,

А у поље равно истрчаше, Пламенито грлом подвикнуше,

И по једну пушку избацише,

И Лазару брже долећеше.

355

360

365

370

375

380