Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

310

250

Далеко га Борђе опазио,

Пред њега је брже истрчао. Руке руче, у лица се љубе; Мутап уве од Арапа главу,

И он рече Црноме Борђију: „Господару, Петровићу Ђорђе ! „Нај ти даре црног Арапина, „Арап ти је јабуку послао.“

Па пред Борђа русу главу баци. Кад је Борђе главу сагледао, Онда Ђорђе весеље учини,

И изврже тридесет топова.

Оде абер по земљи Србији,

Сви Орбини весеље чинише,

На градов'ма пуцаше топови, Јер је Лазар посјек'о Арапа, Србинима свима дика јесте.

А кад чули Турци Босанлије,

И они су весеље чинили,

Са градова бацали топове,

Јер Босанци млидијау Турци,

Да е' Србија земља умирила.

Не зна Ђорђе, шта ће Лази дати, Већ га пита: „Ишти, сине Лазо ! „Ишти, сине, небројено благо' „Ишти, сине, шта је теби драго.“ Али Мутап на благо не гледа, Веће Ђорђа у руку пољуби: „Господару, Петровићу Ђорђе ! „Даћеш мени, што је теби драго; „Даћеш мени слободу јуначку,

»Да ми нико судити не може, „Овим Бога и тебе једнога.“

190

195

430

435

44)

445

450