Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

332

У 907

ИЕ

Па Отанојло на ноге скочио, Седефлију пушку загрлио,

А дружини својој говорио:

„А на ноге, седам брата мојих!

„Седам брата, горскијех хајдука!

„Да идемо потражит' Турака, „Не би л' брата покајао Гојка: „Ако ли га брзо не покајем, „ОЋ: у мени живом срце пући,«“ За њим пође до седам хајдука, А до њега Банцетићу Раде, Младо д'јете, ал је змајевито, А Станојло оде Бијељини,

И оптражи Турске кованлуке, Не би ли ђе десио Турака,

Ал' их нигђе десити не може, , Чувају се Турци од хајдука. Станојло се ману до Обарске, А кад био на воду Дашницу, Онђе Стако деси два Турчина, Бијељинца Омера, Исмића

И Османа млада Амиџића;

Кад Станојло. опазио Турке, Онда рече Банцетићу Раду: „Гледај, Раде, Амиџић' Османа, уја ћу гледат Исмића Омера,

» И ти, Раде, ев не мећи пушке, „Док најприје моја пушка пукне; „Ти ћеш, Раде, намирит' Османа,

„Ако л мени Омер и утече, уја ћ Омера ћералт' Бијељини, >» А ви, браћо остала дружино,

4()