Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

461

452

424.

им сјекли и носили својијем кућама не плаћајући никакве крвнине него само чувајући се од освете; а у новија времена населило се у опај крај од Мораче много ускока, који се у Морачи нијесу могли смјестити, гдје су поградили на сохама или на дирецима чардаке, у којима су зими сједили ба женама и дјецом а љети ишли те четовали по свој Турској Херцеговини. Кад би Омаил-ата дошао с војском у Дробњаке да купи хараче, они би са женама и с дјецом и са стоком побјегли у Морачу, па кад би Омаил-ата отишао из Дробњака, они би се опет вратили у своје чардаке; а једном у најновије вријеме не хтједну бјежати у Морачу него покупе на пушку по двије цванцике па их по неколика старца пошаљу ОСмаил-ати, и он примивши те новце остави их на миру.

По овоме што ја сад рекох за Дробњаке и за ускоке, може се ласно помислити, да СОмаил-ата с малом пратњом није смио излазити у Дробњаке. Тако и године 1840. (у јесен) кад. намисли онамо ићи, скупи из различнијех мјеста око 400 коњика _ све по избор јунака бољег од бољега, и дошавши с овом војском у Дробњаке намјести се: у Дужима код свога приврженика. Ђока Маловића; али они који су му о глави радили, измаме та оданде даље на Млетичак,

Које Дробњака које ускока и Морачана било се свупило више од 400 што ће нањ ударити. Оволико људи нијесу се могли скупити сасвијем тајно, него су начули за то и гдјекоји Турци. У очи самога оног дана, кад ће у јутру Срби ударити на Турке, дође Омаил-аги пред вече некакав поп (у пјесми стоји попадија, али сам ја чуо за попа) и каже му да ће ону ноћ ударити ускоци нањ, него одмах да бјежи оданде. Омаил-ата. се на те попове ријечи врло расрди, мислећи и говорећи да Дробњаци хоће да га поплаше, да више не смије долазити међу њих да купи хараче, ша попа не само сиктерише него викне на момке те га још и избију. Иза тога мало допније дође му некакав Турчин Никшићанин те му каже онако као и поп, али

он и њега сиктерише, па онда стане говорити! Турскијем главарима који су се код њега десили а особито Ахагету Бауву из Никшића, који је био мали човечуљак али велики јунак, и имао је мното челенака што је добио за главе Ирногорске: