Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

НИ Пође мало уз Кунар-планину, У ту нађе тридесет Сењана. Све Сењане избудио редом. Кад јунаци на ноге скочише, Великом се чуду зачудише, Кад Бошкове токе сагледаше, Доватише бистре џевердаре,

И на турску чету поиташе, Кад се близу бјегу примакнули, Ту виђоше огањ ватру живу, Устави иг Максим Сењанине. Па Сењане браћу сјетоваше: „Немој који пушку изметнути, „Ни посјећи кога од Турака, »Но држите сваки по једнога, „ја Османа оћу Танковића. „Бијеле им савезати руке, „То је нама образ и поштење, уда иг иве, браћо, поватамо, „Оћерамо Сењу бијеломе,

» И да старе наше покајемо.“ То рекоше па се послушаше, Па на Турке сложно ударише. Сваки држи јунак по једнога, А Максиме Танковић-Османа. Та да ти је чуда погледати, Од јела се одламају гране,

А из земље изваљује пане, Одбацују пушке џевердаре,

А ломе се пламени анџари, Преврћу се по земљи јунаци, Док савеза тридесет Турака.

165

170