Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

Максим бјеше од мало година, Џа не море Танковић-Османа, Заиста га освојит не може, Ћаше Осман погубит' Максима, Кад Сењани чудо сагледаше, Уфатише Танковић-Османа, Бијеле му савезаше руке,

Ту свезаше Турке за јелике. Млоге аге међ' њима бијаху, Измешате српске крвопије, Што се млоги по Удбини хвале, Да сијеку од Србаља главе, Често иду кров уске сокаке, Па мишице држе засукалте, По рукама крвљу измазате. Још се Турци по Удбини хвале: Нема крви ни неђеља дана, Ову спрати другом пољевати, Од Ивана ил' неког сердара, То ће бити скоро од Каура. Сви сједоше па се окупише, Сењани се мало одморише, Све оружје турско сакупише, И преда се Турке поћераше, Док иг бијел данак прифатио, И тамна иг нобђца оставила, Кад ограну од истока сунце, Плотун чине тридесет Сењана У три пута ватром од оружја. То се чуло Сењу бијеломе, Па Ивану трче муштулуци:

„Муштулук нам, сењски капетане,

180

185

190

200