Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu
Не би л' кога познао својега. Ту наоди Чарапића, Васа, Јошт је Васо био у животу. Плакала га своја заручница, Мила сеја Поповца Милоша, Зачула га чувајући овде,
Па му шјела млада више главе,
Те г умива студеном водицом, Причешћује вином црвенијем,
А утире везеном марамом. Рајко њима божју помоћ виче, Те их пита за српске сердаре. Они њему по истини кажу: „Потекоше пољем за Турцима, „Неко пољем, а неко планином,
„Јер им Турци коњма побјегоше,
„И на коње робје одведоше.“ Кад то зачу од Змијана Рајко, Он окрену коња уз планину, И угледа насред друма пута Анђелију сестру Цмиљанића, Ђено рони сузе низ образе.
А кликује иза свега гласа: „је ли игђе брата из Котара „Да помогне мом брату Илији, „На њега су навалили Турци, „А Илија љутих допо рана.“ Јави јој се из далека Рајко, Коња трче, а ђевојци виче: „Казуј, цуро, дуго јадна била ! „Ево Рајка, а ђе је Илија“ Кад ђевојка угледала Рајка
290).
[55] (о ст
300
305
“15 је (е==)
од | [6