Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

107

Млоге јаде Никац учинио, 'Тридест друга земљи оборио. Кличе Никац грлом бијелијем: „Бе си мене, Симо и Турчине, „Побратими, ниђе вас не било ! „Никшићи ми плијенише овце.“ А вели му Амза капетане:

» О ти Никче, Црне Горе чавко, „Данас теби ни Бог не помаже, „А камо ли СОпмо и Турчине,“ Таман Амза у ријечи бјаше, Док пристиже Симо и Турчине, Џа кликују грлом бијелијем: „Који данас у помоћ призиваш „По имену Симу п Турчина, „Ево Никцу оба побратима,“ Док се Никад из планине јави. Састаше се сва три побратима, Па на Турке сложно ударише, Млоге Турке грдне оставише, Ал' их Турци посјећ' не дадоше, Него вуку мртве и рањене,

А ћерају пребијеле овце,

А прати их Никац од Ровинах Са његова оба побратима.

Док стигоше Чевљани јунаци, Црногорци како ватра жива, Потегоше пламене анџаре,

Па сјекоше Турке Никшићане, Док их бијел данак оставио,

А тамна их ноћца приватила, До Брађанца доћераше Турке.

230

235

240)

245

255