Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

На мртвога свога стрица Марка, Бранећи му главу и оружје. Дв'је иљаде узеше оваца, Појавише низ росне Рудине.

Ту вељађу, е се не бојаху.

Е ма Вуко не оставља овце, Него често пуни џевердана, Бије Турке около овада,

А кликује Цуце соколове.

Но се мрки облак подигнуо

Од крваве српске Горе Црне, Излијећу млади Црногорци,

Ето Вуку врућа помоћ дође,

И пред њима два Банићевића, За њима је дваес и два друга. Ка/ су б'јеле пристигнули овце, Све гледају млади Црногорци, Ђе ће чути Голубовић-Вука,

Је ли њима Вуко погинуо.

У ријечи те су говорили,

Пуче пушка из горе зелене, Сјајна пушка Голубовић-Вука, Вуко виче канда љељен риче:

„ Бе сте, Цуце, моја браћо драга, „Кад ваљате, ниђе ли ве нема! »Од кад свану док сунце ограну, „Дванаес сам глава посјекао, "„Стрица Марка осветио мога, „Ма нијесам пребијеле овце.“ Кад то чули Цуце соколови,

Ђе је њима у животу Вуко, Алакнуше, Бога спеменуше,

110

120

195

130

= (6 от

140