Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

124

ди

Па довати ножа бјелокорца,

Те је своје косе расплетала, Как) расплете, тадер и окиде. Џак ми скупи неке Цетињане, Шњима тамо пут Саџавца пође. Док на Зету воду долазише,

Ту је браћу своју оставила, Сама пође шехер-Подгорици,

У онога бег-Осман-Агића. Закуми га и два и три пута, Пред њим паде на кољена млада, Сузе рони, овако говори: „Богом брате, бего Осман-агић, „Ако си ми погубио сина

„И бијеле овце запљенио,

„То ти Богом, бего, просто било, „Ал ми пушти сина јединога, „И унука лудога, Мићуна,

„Да се моја не угаси овјећа, „јере немам другога порода.“ На то се је бего смиловао, Пушти њојзи сина и унука, Шњима пође ломној Гори Црној.

20

јунаштво два сердара Црногорска.

Пију вино два млада сердара У малену ломну Гору Црну На рамноме пољу Цетинскоме, Једно бјеше Милане сердаре

80

85

90

95