Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

451

А када се Перо преставио,

И кад зачу на Цетиње књаже,. Пак се њему бјеше ражалило, Па одасла неке Црногорце, Одасла их у Котору граду,

Те жалосна Пера прифатише, На Његуше племе донесоше, Донесоше пак га укопаше. Остаде му саморана мајка, Сгморан је и отац и мајка, Те кукају вазда без престанка За велика добра од порода, Пера није, а владике није,

А Јоко им бјеше погинуо,

На Грахово бијућ' се с Турцима,

Не оста им ништа до камена, Него дјете од године дана,

И оно се брзо преставило, Остаде му љуба удовица, Удовица црна кукавица.

Два сердара низ море пођоше, Докле Бечу столичноме до'ше, У славнога од Беча ћесара, Врло му се оба поклонише, Па их царе дивно дочекао

И добар им љебац поклонио, Па поврати Мартиновић-Мила, И справи га Задру на крајину, Преручи га своме зенералу, Зенералу Мамули Лазару,

А Стефана у Беч заустави,

-

У вељу га сколу поставио,

1520

1585

[535

1540